Tag Archives: stres

’’Trčkanje’’ na nervnoj bazi

Sećamo se toga još iz detinjstva. Iako su nas već uveliko roditelji ’istrenirali’ da idemo u toalet kad osetimo potrebu za mokrenjem, ne retko bi se desilo da nam ipak ponekad malo ili više pobegne kada se jako uplašimo – da se bukvalno upiškimo od straha. Kako odrastamo i starimo, već nesvesno kontrolišemo bešiku i stežemo je kad god dođemo u neprijatnu ili stresnu situaciju. I onda osetimo jaku potrebu za toaletom, iako, kada stignemo do njega, ne shvatamo zašto nam je bilo baš toliko hitno.

Danas znamo zašto stres utiče na hitnu potrebu za mokrenjem, učestalo mokrenje i osećaj nelagode u maloj karlici. Prvo da vidimo šta je to u našoj anatomiji što nam bešiku drži pod kontrolom: mišići male karlice povezani su sa pubičnom kosti, repnom kosti i prostiru se svuda oko rektuma i zida donjeg stomaka. Musculus iliococcygeus, išjadični mišić i nerv levator ani podržavaju našu utrobu i utiču na kontrolu toka mokraće, dok musculus puborectalis i nerv levator ani kontrolišu naš rektum i sprečavaju nevoljnu defekaciju. Kao i svi drugi mišići, i oni se stežu i opuštaju, baš kao i mišići na našem vratu ili leđima dok sedimo za kompjuterom. Kada se stegnu, ovi mišići skupljaju otvore u bešici, vagini i rektumu, i već samo grčenje mišića vrši pritisak i utiče na potrebu za mokrenjem.

Ali naše telo je složena mašina i na funkcije naše bešike utiče još mnogo faktora, naročito hormoni i neurotransmiteri. Kortikotropin-oslobađajući hormon, poznat i pod skraćenicom CRH, je neurotransmiter koji igra ulogu u odgovoru našeg organizma na stres. Proizvodi se u hipotalamusu i perifernim tkivima, između ostalog ga ima u posteljici fetusa jer igra važnu ulogu u trudnoći i porođaju. Ovaj svestrani neurotransmiter mozak posebno luči u stresnim situacijama. Baš kao što utiče na kontrakcije tokom porođaja, CRH povećava i kontrakcije bešike što mi osećamo kao potrebu za mokrenjem.

Već znamo da stres izaziva reakciju koja je u modernoj nauci poznata pod nazivom ’bori se ili beži’. Ta reakcija potiče od davnina, i pomogla je našem pretku da u sekundi proceni opasne situacije i pravilno reaguje kako bi sačuvao glavu. Kada bi se našao oči u oči s divljim zverima, nadbubrežnim žlezdama našeg pretka stigao bi signal iz mozga da se radi o životnoj opasnosti, pa bi one u skladu s tim spremno počele da luče adrenalin. Ono što bi naš predak u tom trenutku osetio je ubrzano lupanje srca, ubrzan dah, graške znoja koje se slivaju od glave do pete i – stezanje mišića. Ali istovremeno, naš predak bi osetio i nadljudsku snagu i brzinu. Istu reakciju smo i mi dobili u nasleđe, i zahvaljujući njoj majke, kada im je dete u smrtnoj opasnosti, mogu da podignu neverovatan teret ili da trče brže od vetra.

Pored adrenalina, nadbubrežne žlezde luče i norepinefrin koji krv šalje u one delove tela koji zahtevaju brzu reakciju, kao i kortizol koji nam reguliše krvni pritisak dok se suočavamo s divljom zveri. I polni hormoni tokom stresa, naročito testosteron i estrogen, diriguju našim postupcima. Danas se suočavamo s raznim ’divljim zverima’ u obliku nervoznih šefova, kratkih rokova, gradskih gužvi, automobilskih truba, birokratskih zavrzlama, bezglave jurnjave da pozavršavamo sve obaveze, i sve one aktiviraju reakciju ’bori se ili beži’ iako nam život nije direktno ugrožen. I dok je naš predak sve te hormone lučio u susretu sa pravim opasnostima, mi ih danas možemo imati u izobilju čak i dok idemo do prodavnice ili sedimo kod kuće i gledamo vesti ili neki triler.

Uz sve psihosomatske poremećaje koje takve učestale situacije izazivaju, povremeno na red dođe i naša bešika: dok nam CRH i drugi hormoni povećavaju kontrakcije mišića bešike, mi s osećajem teskobe panično tražimo najbliži toalet. A kada ta teskoba postane redovna pojava pa preraste u anksioznost, velike su šanse da će uticati i na pojavu sindroma hiperaktivne bešike, pa čak i inkontinencije.

Studije su pokazale da ako rešimo problem naše reakcije na stres, najverovatnije će se i naša bešika vratiti u normalu. Ali ako smo skloni učestalom mokrenju, upalama bešike i mokraćnih puteva i ako nas lako pod svoje uzmu nezgodne bakterije poput Ešerihije koli, pored brojanja do deset i relaksirajućih aktivnosti može nam pomoći i Nefrovit. To je potpuno prirodan preparat na bazi pet lekovitih biljaka koji efikasno otklanja upale bubrega, bešike i mokraćnih puteva, pesak i kamenčiće, i čak i najupornije bakterije.

Ako, ipak, nismo u stanju da se opustimo i noćima ne spavamo a danju smo stegnuti i mentalno i fizički iscrpljeni, tu je Optima Forma. Jednako prirodna, pomoću tri lekovite biljke, pomoći će nam da se lakše izborimo sa svakodnevnim stresnim situacijama, a pritom će nam danju poboljšati koncentraciju a noću olakšati san.

Za razliku od našeg pretka koji je, nakon uspešnog izbegavanja čopora zveri, uspevao da se opusti i živi u trenutku, u modernim vremenima stres nosimo svuda sa sobom i potrebna nam je mala pomoć. Pa onda je najbolje da i ona dođe iz prirode.

Lekovita trač-partija

U današnjem društvu koje insistira na političkoj korektnosti, konstantnoj ljubaznosti prema svima i odmerenoj, civilizovanoj komunikaciji, tračarenje nosi posebnu stigmu i tračare nisu osobe koje želimo u svom neposrednom okruženju. Zaista, nije lepo kada tek upoznamo osobu a ona nam odmah izdeklamuje najsočnije abrove. Ali da li je tračarenje zaista toliko negativna aktivnost?

Po Juval Noa Harariju, popularnom istoričaru i autoru Sapijensa, kratke istorije čovečanstva, upravo nam je tračarenje pomoglo da opstanemo i osvojimo planetu, za razliku od naših rođaka, neandrentalaca i denisovanaca. Iako su neandrentalci bili fizički dosta izdržljiviji od sapijensa, na nama još uvek nepoznat način su izumrli dok smo se mi razbaškarili na sve četiri strane sveta. Harari smatra da je upravo poseban način komunikacije i sposobnost da se efikasno prenose informacije ono što nas je izdvojilo:

’Pojava novih načina razmišljanja i komuniciranja u razdoblju od pre otprilike 70 pa do pre otprilike 30 hiljada godina tvori tkivo kognitivne revolucije. Šta je bio njen uzročnik? U to nismo sigurni. Prema najprihvaćenijoj teoriji, nasumične genetske mutacije promenile su unutrašnje umreženje sapijensovog mozga, omogućivši mu dotad nepoznate obrasce razmišljanja i komuniciranje pomoću jedne potpuno nove vrste jezika.’

Iako sapijens nije otkrio komunikaciju, setimo se da su pčele, mravi, kitovi i majmuni sasvim uspešni u njoj, on je zahvaljujući vrlo gipkom jeziku i glasnim žicama uspeo da izgradi kompleksan jezik kojim je mogao da prenosi niz važnih obaveštenja o događajima u svojoj okolini. O čemu su ti naši preci pričali? Po nekima, o važnim informacijama: gde se krije lav ili gde su krda bivola. Da li, pita se Harari…

’Jedna druga teorija slaže se da se naš jedinstveni jezik razvio kao sredstvo prenošenja informacija o svetu, samo što najvažnije informacije koje je trebalo preneti nisu bile one o lavovima i bivolima, nego o drugim ljudima. Naš jezik razvio se da bismo prenosili govorkanja. Prema ovoj teoriji, homo sapijens je prvenstveno društvena životinja. Društvena saradnja je naš ključ za preživljavanje i razmnožavanje. Pojedinačnom čoveku nije dovoljno da zna kretanja lavova i bivola. Mnogo je važnije da zna ko koga mrzi u njegovom plemenu, ko s kim spava, ko je pošten, a ko varalica.’

Zahvaljujući tim prvobitnim trač-partijama od pre sedamdesetak hiljada godina, naš predak je uspeo da proširi svoja plemena, razvije čvršće društvene odnose i do tad neviđenu vrstu saradnje.

’Teorija o tračarenju može vam se učiniti kao nekakav vic, ali brojna proučavanja je potkrepljuju. Govorkanja i danas čine ogromnu većinu sveukupne ljudske komunikacije, pa bila ona u obliku mejlova, razgovora telefonom ili novinskih kolumni. Govorkanja nam toliko prirodno idu od ruke da nije teško zamisliti da se naš jezik i razvio upravo u ovu svrhu. Mislite da profesori istorije kad izađu na ručak razgovaraju o razlozima zbog kojih je izbio Prvi svetski rat, ili da nuklearni fizičari provode pauzu za kafu čavrljajući o kvarkovima? Ponekad. Češće ipak tračare o profesorki koja je uhvatila muža u neverstvu, ili o svađi između šefa katedre i dekana, ili o kolegi koji je, ako je verovati glasinama, kupio sebi novi leksus od sredstava za istraživački projekat. Govorkanja se obično bave nepodopštinama i prekršajima. Prenosioci glasina bili su prvobitna sedma sila, novinari koji su izveštavali društvo o svemu što se zbiva i tako ga štitili od šarlatana i besposličara.’

Hararijeva tvrdnja ima smisla. I danas neki psiholozi naglašavaju važnost tračarenja i njegove prikrivene dobre strane. Bezazleni tračevi nam pomažu da ojačamo naše društvene spone, ali i da pokrenemo lučenje oksitocina, hormona koji izaziva osećaj ushićenosti, ljubavi i poverenja. Deleći tračeve s prijateljicom uz kafu doprinosimo svom mentalnom zdravlju jer samim tim delimo i brige i dobijamo društvenu podršku.

Tračareći se oslobađamo stresa jer ’olakšavamo dušu’ otpuštajući pritisak koji na nas vrše tuđe neprikladno ponašanje ili postupci. Takođe, kada verbalizujemo tuđe događaje, privremeno podižemo sopstveno samopouzdanje jer se tada poredimo s drugima i procenjujemo sebe. Kada shvatimo da nismo jedina osoba kojoj se dešavaju loše situacije osećamo se mentalno snažnije i smirenije.

Baš kao što je nekada homo sapijens izgradio složenije plemenske odnose, i mi danas, kada prenesemo neki trač, toj osobi pokazujemo da nam je važna i da se na nas može osloniti. Takve priče se obično prenose ’u poverenju’ i etiketa tajnosti koju nose daje nam osećaj neke vrste ‘zavereničke saradnje’.

Posmatrano sa pozitivne strane, tračeve treba razmenjivati umereno, nikada maliciozno, i isključivo sa osobama kojima verujemo. Jer, šta ćemo posmisliti ako nam osoba koju smo tek upoznali prenese sočni trač? Svakako, da je krajnje nezrela i da ćemo i mi, kad-tad, stići na njenu listu. Dok bezazleni tračevi mogu biti lekoviti, oni maliciozni ukazuju na manjak samopouzdanja i preteranu potrebu za pažnjom. Najgora vrsta malicioznog trača je kleveta: kada se namerno o nekoj osobi prenose neistine s ciljem da se naruši njen ugled, i za nju se može završiti i na sudu. Pa ko onda kaže da trač nije bitan? Ako je po Harariju, on je osnov razlike između preživljavanja i izumiranja.

Ako čak ni jedan bezazleni, sočni trač nije u stanju da nas podigne iz letargije i depresije, tu je Optima Forma. To je potpuno prirodni preparat na bazi tri lekovite biljke koji nas blago umiruje, uveče olakšava san, a tokom dana nam pojačava koncentraciju i podiže raspoloženje.

Nije stvar ženskog hira već biološki faktor

Stres je danas sastavni deo života i toliko se inkorporirao u sve pore našeg bivstva da smo se s njim saživeli i ne primećujemo ga. Ili se pravimo da ga ne primećujemo. Samo još malo, dok ne završimo ovo, i ono, i nešto treće… Tek kada nam telo odreaguje nekim poremećajem počnemo da se pitamo zašto, pa kad odvijemo film u nazad, prepoznamo pod kakvim smo pritiskom bili. Stres negativno utiče na sve ljude, ali brojna istraživanja su potvrdila da su žene na njega osetljivije. Jedno od njih sprovela je dr Rina Valentino, bihejvioralni neurolog u Dečjoj bolnici u Filadelfiji.

Istražujući kako stres utiče na muškarce i žene, dr Valentino je došla do zaključka da on snažnije pogađa žene, i da se tu ne radi o ženskom kapricu ili slučajnosti, već su u pitanju biološki faktori. Razlog zbog kog stres ima snažniji uticaj na žene je što su one podložnije dejstvu hormona kortizola koji u ženskom telu brže okida biohemijske i fiziološke promene. Konkretno, dr Valentino je posmatrala CRF – kortikotropin-oslobađajući hormon, poznat i kao kortikoliberin, moćni posrednik endokrinog, autonomnog i imunskog odgovora na stres. CRF je neurotransmiter, što znači da omogućava komunikaciju signala između moždanih ćelija – neki neuroni šalju CRF signal dok drugi imaju receptore koji ga primaju.

Analizirajući mozak pacova, tim dr Valentino uočio je da ženke pacova imaju receptore neurona za CRF koji se čvršće vezuju za hormon nego što je to slučaj kod mužjaka. Takođe, nakon izlaganja stresu, mužjaci imaju adaptivni odgovor, tzv. internalizaciju u moždanim ćelijama koje smanjuju broj CRF receptora i samim tim i odgovor na dejstvo hormona, što kod ženki nije slučaj. Istraživačima je već odavno poznato da psihijatrijski poremećaji povezani sa stresom zavise od promena u regulaciji kortikoliberina.

Samim tim što su podložnije posttraumatskim stresnim poremećajima, žene su podložnije i depresiji, što potvrđuju brojke. Zašto se to dešava, nauka još nije uspela da u potpunosti objasni, ali možemo vrlo lako da pretpostavimo ako analiziramo podatke: pre puberteta devojčice i dečaci su podjednako podložni depresiji, ali žene dobi 14-25 godina su joj čak duplo podložnije od muškaraca. Kako godine idu taj odnos se menja, da bi nakon 65. godine života broj opet bio izjednačen. Već je jasno o čemu se radi, ali ako dodamo da žene često pate od poremećaja koji su povezani s depresijom, kao što su predmenstrualni disforični poremećaj, postnatalna depresija i anksioznost tokom perimenopauze, sasvim je sigurno da se ove statistike mogu objasniti oscilacijama hormona koje luče jajnici.

Kao što je već pomenuto, CRF je moćni posrednik endokrinog, autonomnog i imunskog odgovora na stres. Ovim se može objasniti i sve veći broj žena koje pate od poremećaja rada štitaste žlezde i autoimunih bolesti. Dr Valentino navodi da se posttraumatski stresni poremećaji kod žena ispoljavaju najčešće sledećim simptomima:

  • nesanica
  • opadanje kose
  • akne
  • neredovne menstruacije
  • metaboličke promene, mršavost ili gojaznost
  • neplodnost
  • rizik od srčanih ili cerebrovaskularnih poremećaja
  • problemi s varenjem, iritabilno crevo, čir, grčevi u stomaku
  • oslabljeni imunitet
  • nizak libido

Sve ove činjenice još jednom potvrđuju važnost dobrog hormonalnog balansa. Osim što su žene po prirodi podložnije negativnom uticaju stresa, danas im ’ulje na vatru’ dodaju i brojni hormonalni disruptori, veštačke i industrijske hemikalije i zagađenja. Uz toliko neprijatelja, organizam jednostavno nije u stanju da se sam izbori i potrebna mu je pomoć. Pomoć prirode.

Uz lekovito bilje koje dokazano pomaže da se uspostavi hormonalni balans u telu žene, kao što su virak, hajdučka trava, crveni zdravac, neven i rusomača, Femisan A kapsule sadrže i cink, mineral neophodan za plodnost i imunitet, kao i koren zlatne make, čuvenog adaptogena: biljke koja pomaže telu da se odupre negativnom uticaju stresa, prilagodi i odupre bolesti. Iz tog razloga, Femisan A kapsule su idealna pomoć ženama upravo kod nabrojanih simptoma koji su rezultat posttraumatskog stresnog poremećaja. Kada se ti simptomi pojave, važno je odmah odreagovati, jer su oni poziv u pomoć koje nam šalje telo. Ako ih ignorišemo, hormonalni disbalans može izazvati niz dodatnih poremećaja i oboljenja koji će se kod žena odraziti na reproduktivni sistem: policistični jajnici, endometrioza, ciste, miomi, izostanak ciklusa, neredovne ili preobilne menstruacije, neplodnost, anovulatorni ciklusi, fibrocistične grudi, bolni ciklusi, izražen PMS ili predmenstrualni disforični poremećaj… Ali i tada Femisan A kapsule mogu da nam pomognu da situaciju preokrenemo u svoju korist.

Koliko vremena je potrebno da preparat deluje? Ponekad se rezultati brzo pokažu, a ponekad sporije. Ali ako razmislimo koliko dugo su trajali naši simptomi i koliko dugo ’vučemo’ neki poremećaj, shvatićemo zašto nam je neophodna upornost da bismo ponovo uspostavile balans.

Jednostavan put do izobilja

Nosi zahvalnost kao plašt, i ona će nahraniti svaki ćošak tvog života.

Rumi

Život nije lak. Svakodnevno se suočavamo sa sitnim i krupnim problemima u svojoj okolini i društvu, materijalnim izazovima i krizama, ali verovatno naozbiljniji neprijatelji su naši unutrašnji demoni. Sumnje, strahovi, osećaj inferiornosti, nesigurnost, negativnost, žudnje… čak i ako nemamo nikakvih realnih problema naš um koji uvek vrvi od misli kao košnica će ih lako izmisliti.

Danas živimo u apsurdnom dobu: s jedne strane konstantno dobijamo podsticaje da stičemo što više materijalnih dobara i da uvek želimo još, a s druge strane zasuti smo brojnim modernim kvazi-spiritualnim učenjima koja propagiraju pozitivan način razmišljanja i metode dostizanja sreće (i koja svojim idejnim tvorcima donose milione).  ’Sreća’ je postala jednako poželjno dobro kao i novi auto i garderoba, pa prosto osećamo grižu savesti što nismo u stanju da budemo srećni. Na društvenim mrežama sve vrvi od ’sreće’ i savršenog života koji bi trebalo da izazovu divljenje i zavist. A iza savršenih kulisa provejava konstantni osećaj nezadovoljstva zbog onoga što nemamo i što nismo.

Pojam sreće koji se danas uglavnom pogrešno interpretira često je glavni razlog što smo nesrećni. Pod ’srećom’ se podrazumeva da imamo sve potrebne predispozicije za savršenstvo. Sve ono čime nam reklame na TV-u i retuširane fotografije na društenim mrežama pune glavu. Naravno da je sreća iz fotošopa nedostižna, baš kao i leteći ćilimi, palate na nebu ili ostrvo s blagom, pa onda nije ni čudo što smo stalno nezadovoljni.

Šteta, jer postoji vrlo prost način da budemo srećni. On je poznat od davnina, od vremena starih mudraca i drevnih zapisa, i podrazumeva negovanje jednostavne prakse: zahvalnosti. Umesto da nam cilj bude dostizanje sreće kako je definiše današnji marketing, potrebno je samo da sebe uvek podsećamo na ovu istinu: u životu uvek imamo nešto na čemu možemo biti zahvalni.

Umesto da čekamo nedostižnu savršenu sreću, redovno negujući zahvalnost shvatićemo da nam se sreća uvukla u život a da to nismo ni primetili. I ne samo to, shvatićemo da živimo u izobilju. Iako je zahvalnost nezaobilazna komponenta religija i duhovnih učenja, ona nije zagarantovana samo onima koji ih praktikuju. Ona je besplatna, svevremena, nezavisna i svačija, ko god želi da je dovede u svoj život. A i sve je češći predmet naučnih istraživanja.

Brojna istraživanja bavila su se pozitivnim uticajem zahvalnosti na zdravlje i opštu dobrobit. Jedno od njih pratilo je tri grupe ispitanika koje su svakodnevno vodile dnevnik: jedna grupa o stvarima na kojima je zahvalna, druga o onome što ih muči i treća o svakodnevnim događajima. Nakon deset nedelja, ispitanici iz prve grupe osećali su se bolje čak za 25% i vežbali 1,5 sat više u odnosu na preostale dve grupe. Takođe, pružali su jedni drugima veću emotivnu podršku. Statistički, negovanje zahvalnosti smanjuje fizičku bol za 10%, poboljšava kvalitet sna za 25%, smanjuje simptome depresije za 35%…

Brojne studije došle su do sličnog zaključka da redovno praktikovanje zahvalnosti ima sledeće moći:

  • štiti nas od negativnosti
  • povećava nivo sreće najmanje za četvrtinu
  • pomaže uspostavljanje novih sinapsi u mozgu
  • eliminiše stres i depresiju
  • leči i jača imunitet
  • pomaže da živimo zdravije i više se krećemo
  • poboljšava san
  • jača samopouzdanje
  • eliminiše osećaj zavisti prema drugima
  • povećava nivo energije
  • poboljšava društvene odnose i jača prijateljstva
  • jača porodične odnose
  • pomaže nam da živimo u sadašnjem trenutku
  • pomaže da se izborimo sa strahovima
  • smanjuje glad za materijalnim
  • jača strpljenje, pokornost, mudrost, istrajnost
  • pomaže da bolje i efikasnije radimo
  • pomaže da lakše donosimo odluke
  • opušta

Svakodnevne aktivnosti nam lako odvlače pažnju, pa zaboravljamo da budemo zahvalni. Kao i za sve dobre stvari u životu, i za to nam je potreban svesni napor, koji će nakon nekog vremena postati navika. Evo nekoliko jednostavnih načina da praktikujete zahvalnost:

  • Uzmite olovku i papir i napravite spisak svega na čemu ste zahvalni u životu.
  • Svakog jutra, čim se probudite, pomislite na jednu stvar na kojoj ste zahvalni. Pomislite da je pred vama 86.400 sekundi koje su vam poklonjene da od njih uradite nešto korisno, lepo, veličanstveno.
  • Prisetite se svih teških i izazovnih situacija koje su od vas napravile bolju osobu.
  • Obratite pažnju na sitnice. Jutarnja kafa, dobra knjiga, par ljubaznih reči razmenjenih sa komšijama, miris voća na pijaci.
  • Redovno govorite ljudima iz svoje okoline šta kod njih cenite.
  • Setite se svojih dostignuća i svega što volite kod sebe.
  • Pogledajte se u ogledalo i zapazite svoje lepe osobine, fizičke i mentalne.

Nemojte čekati da nešto izgubite da biste počeli da ga cenite. Pravo izobilje je ono što imamo sada, a ako nam je pogled stalno uperen u budućnost i ono što nemamo, gubimo priliku da uživamo u svom pravom trenutnom bogatstvu.

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo

Zašto radimo protiv sebe?

Znamo da je pušenje loše, ali ipak ne ostavljamo duvan. Gojazni smo i svesni koliko nam to narušava zdravlje, ali dok odlučujemo da počnemo s dijetom, gutamo ’samo još ovu’ čokoladicu. Čeka nas posao, ali nastavljamo da skrolujemo po društvenim mrežama. Malo se krećemo i to nas polako ubija, ali nastavljamo da sedimo ispred televizora ili kompjutera… Šta nas tera da radimo protiv sebe? Stari Grci su za to imali ime: akrasija.

Akrasija, ἀκρασία, označava nedostatak discipline, samokontrole, volje, odnosno sklonost da delamo suprotno onome što nam nalaže zdrav razum. O akrasiji su se vodile velike filosofske debate u antičkoj Grčkoj, a Sokrat je, svojom metodom majeutike – ’porađanja istine’, došao do zaključka da akrasija zapravo ne postoji. Po njemu, kako je Platon zapisao u dijalogu Protagora, nemoguće da neko ko poseduje znanje o tome šta je najbolje radi po diktatu želje ili užitka. U tom slučaju, kaže Sokrat, sigurno smo pogrešno procenili relativne vrednosti sopstvenog postupka. Aristotel je opovrgao Sokratovo viđenje da se niko voljno ne upušta u loše postupke i zauzeo stav da mi zapravo intuitivno verujemo u akrasiju i do nje dolazimo formiranjem mišljenja, a ne razumom. Po njemu, postoje dve vrste akrasije, prva koja je motivisana strašću, i druga koja je rezultat slabosti, nedostatka volje da se razumni zaključak sprovede u delo.

O akrasiji se dosta polemisalo tokom vekova, a čini se da je ona danas aktuelnija nego ikad. U doba kada mašine završavaju teške poslove, a naročito kućne obaveze kojima je nekada bilo potrebno svakodnevno posvećivanje, u situaciji smo da imamo više slobodnog vremena nego bilo koji naš predak. Danas možemo za dvadesetak sati da se prebacimo na drugu stranu planete, za šta su našim precima bili potrebni meseci, ili uopšte nisu imali tu mogućnost, možemo da kupimo za relativno male pare gotovu odeću kakva se ranije šila ručno, nedeljama. Možemo da kupimo gotov obrok sa najegzotičnijim sastojcima, ili da komuniciramo s ljudima širom sveta u sekundi… Imamo sve pogodnosti da višak vremena upotrebimo za razvoj sopstvene ličnosti, da ostvarujemo neverovatne snove. A izgleda da smo inertniji nego ikada.

Psiholog Džordž Ejnsli, osnivač pikoekonomije, smatra da će se ljudi radije zadovoljiti manjom nagradom odmah, nego velikom nagradom koja je odložena za dalju budućnost. Što se više nagrada odlaže, to ljudima deluje bezvrednije. Ova teorija bihevioralne ekonomije zove se vremenska nedoslednost. Kada planiramo nešto, na primer da ostavimo cigarete, počnemo da učimo ili krečimo stan, mi zapravo pravimo planove za ’budućeg ja’, zamišljamo kakav život želimo. A kada razmišljamo o budućnosti naš mozak lako može da sagleda vrednost postupaka koji donose dugotrajne prednosti. Ali kada dođe trenutak da odluku sprovedemo, više nije u pitanju naš ’budući ja’, već se nalazimo u sadašnjem trenutku. Naš mozak razmišlja o situaciji koja se odvija sada. Tada se aktivira ’sadašnje ja’ kome je draže trenutno zadovoljenje nego dugoročna korist.

Jedan od indikatora kod dece koliko će biti uspešni u životu je sposobnost odlaganja zadovoljenja. Ako se deci ponudi jedna bombona koju mogu da pojedu odmah, a stavi im se do znanja da će dobiti još jednu ako sačekaju određeno vreme pre nego što ovu pojedu, većina dece će se odlučiti za prvu varijantu. Deca koja imaju sposobnost da odlože zadovoljenje potrebe ili iskušenja, odnosno ne pojedu odmah bombonu jer znaju da ih očekuje nagrada, budući su uspešni ljudi. Današnja ekonomija veoma dobro poznaje psihologiju, i jedan od najboljih primera kako je koristi za ostvarenje ogromnog profita su bankarski krediti.

Ova teorija ima potporu i u našoj anatomiji: dugoročno planiranje odvija se u prefrontalnom korteksu mozga, dok se sadašnjim trenutkom bavi limbički sistem. Psiholog Pirs Stil sa Univerziteta u Kalgariju to slikovito opisuje ovako: ’Zamislimo da je naš mozak kuća na sprat, na svakom spratu su različiti stanari. Limbički sistem predstavlja mladi, moderni par iz prizemlja, oni su puni energije, strasti i usmereni su na sadašnji trenutak. Prefrontalni korteks je stariji bračni par sa sprata koji otplaćuje rate za kuću i održava red i čistoću’.

Stil kaže da nas je moderno okruženje približilo akrasiji. Okruženi smo iskušenjima i distrakcijama koje odmah stvaraju osećaj prijatnosti. Jedan od načina da ih pobedimo je da se potrudimo da ih odložimo, makar na dvadesetak sekundi. Istraživanja pokazuju da je samo toliko potrebno da napravimo bolji izbor. Bitno je i kako sagledavamo obaveze. Na primer, lakše ćemo se naterati da odradimo trening ujutru pre posla, jer posao je obaveza koja ne budi baš lepa osećanja i nego nakon njega očekujemo prijatne aktivnosti. Kada se nesvesno poredi, jutarnji trening deluje primamljivije od posla koji sledi. Još jedan način da se odupremo akrasiji je da svoje planove vežemo za sistem sitnih nagrada. Na tom principu funkcionišu aplikacije za mršavljenje u koje unosimo podatke o kalorijama i aktivnostima, a one nam trud i ispunjenje plana nagrađuju pohvalama i bedževima koje možemo podeliti i na društvenim mrežama.

Uklanjanje svih distrakcija iz okoline, kada je to moguće, takođe može biti efikasno oružje u borbi protiv akrasije. Viktor Igo je Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu napisao tako što je skupio svu svoju odeću osim jednog velikog ogrtača, i odneo je i zaključao van stana. Tako je konačno uspeo da ispoštuje dogovoreni rok s izdavačem, nakon 12 meseci izbegavanja posla. Sada, pošto nije imao šta da obuče, Igo više nije osećao frustraciju ni iskušenje da izađe iz kuće. Jedina mogućnost koja mu je ostala je da sedi i piše.

Akrasija i prokrastinacija idu ruku pod ruku. Prokrastinacija je navika da odlažemo obaveze koja uglavnom sa sobom nosi osećaj krivice i griže savesti. Zapravo, često odlažemo neki posao, a kada ga započnemo shvatimo da uopšte nije tako naporan kao što smo mislili, šta više, u njemu i uživamo. Dakle, nije proces rada težak, već samo započinjanje. Zato je korisno da nam obaveze postanu rutina, da o njima ne razmišljamo već ih prihvatimo i obavljamo kao neku vrstu rituala.

Aristotel je ‘krstio’ pojam koji je suprotstavljen akrasiji: enkrateja (ἐγκράτεια). Enkrateja je ’moć nad sobom’. Bez obzira na našu anatomiju i distrakcije kojima nas okružuje moderno doba, mi smo ti koji odlučujemo. Mi imamo moć da osmislimo šablone ponašanja koji će doneti dobro i nama i okolini, mi smo ti koji stvaramo pozitivne uloge u budućnost. Samo je potrebno da se svesno uputimo ka enkrateji, i okrenemo leđa akrasiji.

Otmica amigdale

Ona je sitna, ali žestoka, i može da nas u trenutku izbaci iz koloseka, kao što okidač izbaci metak iz puške. Ima jedno ime, ali se sastoji od dve žlezde veličine badema koje se nalaze u mozgu, s obe strane slepoočnica. Amigdala. I odgovorna je što su nam u strahu velike oči.

Amigdala skuplja sve informacije koje pristižu preko čula, obrađuje ih, sortira, i ’uključuje alarm’ čim prepozna pretnju koja bi mogla da nas ugrozi. Zahvaljujući njoj smo opstali od praistorije do danas, i zahvaljujući njoj i dalje izbegavamo opasne situacije, stisnemo kočnicu u autu kad neko pretrčava ulicu, trgnemo ruku kada pas krene da nas ujede, branimo se kada nas neko napadne… Ali amigdala je mnogo više od toga. Ona ’fajlira’ sećanja i emocije koje su s njima povezane i utiče na emocionalno pamćenje. Bez nje ne bismo mogli da prepoznamo druge ljude, kao ni da osetimo emocije prilikom sećanja: ostali bismo ravnodušni i na miris bakinih krofni, i na omiljenu pesmu iz mladosti, i na sliku nasilnika koji nas je opljačkao i pretukao u mračnom ulazu zgrade.

Kada nam je lepo, amigdala nema mnogo posla. Tada se luče hormoni sreće koji je uljuljkaju, pa zato kad smo zaljubljeni postajemo slepi kod očiju, stresne situacije nas manje dotiču i spremniji smo da se bezglavo srljamo u propast. Amigdala više voli stres. Ona je okidač naše reakcije na rizične situacije i savetuje nas u deliću sekunde da li da bežimo, borimo se ili se pritajimo. Tada se momentalno odvija odgovarajuća reakcija čitavog organizma, krv se preusmerava iz unutrašnjih organa u ruke i noge koje su spremne za akciju, a naš fokus je sav isključivo na onome što je izaziva. I tako nama vlada impuls i pokreće reakcije koje mogu biti nadljudske i mnogo ekstremnije nego što je sama situacija.

Impuls nam ne dozvoljava da trezveno razmišljamo, više nemamo kontrolu nad sobom i svojim rečima. I to su trenuci kada najčešće izgovorimo nešto zbog čega se posle kajemo. Psiholog Danijel Goleman, u čuvenom bestseleru Emocionalna inteligencija, opisao je ovaj trenutak veoma adekvatnom kovanicom: otmica amigdale.

Nekada bi naš predak, pri susretu s opasnom životinjom pomislio ’da li da je pojedem ili da ona pojede mene?’. Danas su opasne životinje zamenili agresivni kolega, nervozni vozač na raskrsnici koji je legao na sirenu i ne pušta, neko ko bi da se ubaci preko reda u samoposluzi, ali i, nažalost, nama bliski ljudi: partner, roditelj, dete… bilo koja stresna situacija. Kada smo u kandžama amigdale, partner može u trenutku postati naš najgori neprijatelj, van svake logike i zdravog razuma.

’Snažne negativne emocije upijaju svu pažnju pojedinca i onesposobljavaju svaku nameru da učini bilo šta drugo’, objasnio je Goleman. A kako smo danas konstantno pod stresom, stalne i intenzivne emocije koje on izaziva i hormoni koji ne prestaju da vršljaju po našem telu mogu dovesti do ’emotivnog mamurluka’, što je još jedan Golemanov termin. Tada smo stalno umorni, iscrpljeni, a fitilj nam je sve kraći u najbanalnijim situacijama.

Kako ne dopustiti amigdali da nas otme? Prvi korak je da shvatimo kako funkcioniše njen mehanizam, a drugi, kako savetuje Goleman, je da radimo na tome da što više širimo prostor između impulsa i akcije. I tu dolazimo u domen svesti. Kada upražnjavamo svesno ponašanje, dobijamo par trenutaka tokom kojih možemo da promenimo odnos prema sopstvenom iskustvu, da ne dozvolimo impulsu da nas ponese, već da sagledamo da li ima mesta za drugačiji, bolji izbor.

Svest i znanje idu ruku pod ruku, pa kada dođe trenutak suočavanja s impulsom koji besni, reži i skače po kavezu, nestrpljiv da mu otvorimo vrata, dovoljno je da izbrojimo do tri, setimo se da to nismo mi nego naša amigdala, pomazimo zver po glavi i odemo korak unazad. Koliko već par minuta kasnije bićemo srećni što smo sebe poštedeli jednog velikog kajanja.

’Nikada nisam zažalio kad bih nešto prećutao, ali sam mnogo puta zažalio zbog nečeg što sam izgovorio’. Omar Ibn Al-Hatab

Krš u glavi

Nekada je čovek sve sitnice koje poseduje mogao da stavi u jedan kovčeg. Garderoba, obuća, pribor za ličnu higijenu, uspomene, ukrasi, fotografije… Danas je taj kovčeg veličine našeg stana ili kuće, prava Nojeva arka prepuna opasnih životinja, i verovatno su retki oni koji tačno znaju šta sve poseduju. Kad malo pročeprkamo po ormarima i fijokama, često se iznenadimo na šta sve naiđemo. Nije ni čudo, živimo u konzumentskom društvu koje koristi sve perfidne metode da nas tera da kupujemo i gomilamo. Nekada je bilo normalno imati jedan kaput, pa ga, kada se iskrza, odneti do krojača da ga prevrne. Danas imamo po 3-4 kaputa i isto toliko zimskih jakni, jer, kad već naiđemo na rasprodaju, greh da ne kupimo.

I dok kupujemo, ni ne razmišljamo šta gomilanje i nered čini našem umu i psihi. Sociološke studije su pokazale da je nivo stresa koji doživljavamo u sopstvenom domu direktno proporcionalan količini stvari koje smo nagomilali. Detaljno istraživanje sprovedeno u 32 porodice srednje klase u SAD sa po dvoje do troje dece, pokazalo je da ukućani, a posebno žene, u pretrpanim i neurednim kućama osećaju da su manje zadovoljni svojim brakom, da imaju utisak da su neefikasni, imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa, nisu u stanju da se nose sa svakodnevnim aktivnostima, teže im je kada treba s posla da dođu kući, kako odmiče dan sve su depresivniji a uveče se osećaju znatno umornije.

Druga istraživanja su pokazala da muževi osećaju manju odgovornost kada je održavanje doma u pitanju od žena, pa su samim tim žene ugroženija grupa u prisustvu nereda. Ali najugroženija su deca koja ne dobijaju neophodno vaspitanje i znanje kako da se organizuju, što ih kasnije u životu može dosta koštati, naročito na poslu gde se organizacione veštine veoma cene.

Gomilanje stvari ukazuje da postoji neka vrsta emotivnog tereta kog nismo u stanju da se oslobodimo. Ako je to odeća koja nam odavno više ne pristaje jer nam se telo promenilo, to znači da nismo u stanju da prihvatimo sebe, niti imamo energije ili volje da promenimo postojeću situaciju. Ako imamo mnogo novih, neotpakovanih stvari, to znači da se plašimo budućnosti i šta ona nosi. To je čest slučaj u našim krajevima, često pogađanim krizama i nemaštinom. Ako imamo mnogo tuđih stvari, to znači da nismo u stanju da poštujemo granice. Mnogo uspomena koje skupljaju prašinu na sve strane označavaju da nismo sposobni da otpustimo neke situacije iz prošlosti, ili da imamo utisak da su najbolji dani prošli i da nam više ništa dobro ne predstoji. Gomila započetih projekata, sitnih hobija, goblena, slagalica, sitnih popravki po kući, koje nikako ne uspevamo da privedemo kraju, ukazuju na skriveni perfekcionizam i osećaj da nismo dovoljno dobri. Nered u kući rezultat je osećaja niže vrednosti, a neorganizovan dom ukazuje na postojanje skrivene depresije.

Nered nam oduzima moć koncentracije i navodi nas da radimo pet stvari istovremeno, što je iscrpljujuće i krajnje neefikasno. Kada u vidnom polju imamo više stimulansa, naš mozak nije u stanju da kvalitetno obradi podatke koje dobija. Biće nam jednostavnije da to razumemo pomoću prostog primera: ako na ekranu kompjutera imamo otvoreno 5 prozora sa različitim sadržajima, teško nam je, ako ne i nemoguće, da se usredsredimo na samo jedan. Ako kliknemo na jedan od njih i otvorimo ga preko celog ekrana, s lakoćom ćemo se udubiti u sadržaj.

Dakle, nered nam ne samo stvara stres, već i osećaj da nismo dovoljno dobri, negativno utiče na pažnju i na ponašanje. Povišeni nivo kortizola može postati naša svakodnevnica ukoliko smo uvek okruženi neredom. Osećaj neadekvatnosti i stida može nas odvesti u depresiju. Nedostatak fokusa nam uništava produktivnost i efikasnost. I, što je najgore, dajemo veoma loš primer budućim generacijama. Ali to nije sve. U okruženju u kom vlada haos i konstantan stres, kako je pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno u Australiji, sklonjii smo prejedanju i izboru nezdrave hrane. U neurednoj kući ćemo češće posegnuti za slatkišima. I to uopšte nećemo ni primetiti, jer će nam pažnja biti na prašnjavoj plastičnoj gondoli iz Venecije od pre 15 godina i starom tetkinom miljeu na kome se odomaćilo bezbroj drangulija koje više nikome nisu potrebne.

Čisteći redovno kuću, izbacujući nepotrebne stvari, čistimo i svoj um i psihu, izbacujemo prašinu i alergene, eliminišemo stres i produbljujemo fokus. Ako u taj proces mudro uključimo i najmlađe ukućane, dajemo im dragocene lekcije za budućnost, ali i fizičko i mentalno zdravlje. I, kao rezultat svega, živimo punim plućima i u sadašnjem trenutku. Pa osim što ćete pokloniti višak garderobe nekome kome je preko potrebna, izvadite te lepe čaše iz vitrine koje čuvate za goste, i obucite novi veš koji čuvate za posete lekaru. Postoji samo sada i ovde, sve drugo je iluzija.

Lekovitost knjige

Postoji jednostavan način da otputujemo na udaljene destinacije, družimo se sa izuzetnim ljudima, preskačemo godine i jezdimo u vremeplovu, vidimo predele kakvi su nekada bili i kakvi su sada, upuštamo se u filosofske rasprave s mudracima, doživimo najveće romanse i proživimo životna iskustva koja nas menjaju. I to sve iz udobnosti svoga doma ili sa bilo kog mesta gde se zadesimo.

Knjiga je svet u malom, naš najbolji prijatelj, naš učitelj i zabavljač, medijum pomoću kog možemo da zavirimo u nečiji um i saznamo njegove najintimnije misli… Ali osim što nas knjiga gradi u duhovnom i kognitivnom pogledu, ona je i najbolja hrana za naše telo i zdravlje.

Nekada je knjiga bila neizostavna komponenta za ispunjenje slobodnog vremena, a danas, nažalost, u poplavi zabavnog elektronskog sadržaja, njena uloga se tužno srozala. I to je velika šteta, jer knjiga ima moć da nam produži život. Jedna studija koja je od 1992. godine pratila preko 20000 penzionera, došla je upravo do tog zaključka: samo pola sata čitanja dnevno tokom više godina može da nam produži život za dve godine u proseku. Knjiga nam pomaže od najranijih dana. Deca kojoj su roditelji od malena čitali knjige, u školskom uzrastu su inteligentnija, a u odrasloj dobi su dobijali bolje poslove.

Da li rezultati ovih istraživanja iznenađuju? Da vidimo kakve sve blagodeti donosi čitanje:

Knjige nam vežbaju mozak i predstavljaju najbolju mentalnu stimulaciju. Redovno čitanje usporava ili sprečava nastanak demencije i Alcahmerovog oboljenja. Kao što je mišićima u našem telu potrebna redovna vežba i aktivnost, tako je i sa mozgom. Knjige su sjajan način da aktiviramo mozak i ne damo mu da se opusti i ’atrofira’.

Čitanje je odličan način za borbu protiv stresa. Kada ugasimo TV, ušuškamo se u toplini svog doma uz topao čaj i dobru knjigu, automatski omogućavamo svom telu da se opusti i udalji od svakodnevnih izazova. Knjiga ima moć da nas drži u sadašnjem trenutku, da nam zauzda pažnju i spreči naviranje negativnih misli. Zato je čitanje i neka vrsta meditacije.

Knjiga je i naš najbolji učitelj koji nam daje pregršt informacija i upotpunjava nam znanje. Čitajući gradimo opšte obrazovanje i popunjavamo ’rupe’ koje je ostavio obrazovni sistem. Knjiga nas često može zainteresovati da se samostalno upustimo u istraživanje neke teme ili pojma koji nam je privukao pažnju, može nam dati ideje za nove aktivnosti, hobije, pa čak i profesiju. Inspiracija koju je pisac osetio dok je stvarao svoje delo je zarazna, može preći i na nas i nadahnuti nas da u svoj život unesemo novi smisao.

Čitanje nam obogaćuje rečitost. Bogat rečnik i sposobnost kvalitetnog govora uvek je na ceni, i može nam pomoći da se istaknemo kako u poslu, tako i u društvenim krugovima. Sve to doprinosi jačanju samopouzdanja koje je samo po sebi neprocenjivi kvalitet. Osim što možemo proširiti rečnik maternjeg jezika, čitanje nam pomaže i da bolje savladamo i utvrdimo strane jezike.

Literatura nam poboljšava pamćenje, jer šta god da čitamo, neophodno je da usput pamtimo činjenice kako bismo mogli da pratimo suštinu. Bilo da su u pitanju glavni likovi romana, istorijske činjenice ili tehnički detalji, naš mozak je aktivan i prinuđen da stvara nove sinapse, jača stare i sve ukupno pospešuje kratkoročnu memoriju.

Redovni čitači imaju bolje analitičke sposobnosti od nečitača. Čitanje jača kritički i analitički način razmišljanja, poboljšava sposobnost analiziranja detalja, upoređivanja i zaključivanja. Analitičke sposobnosti su nam neophodne u svakodnevnom životu, i što smo veštiji u njima, lakše ćemo savladavati izazove ali i prevladavati stres. Osim analize situacija, knjige nam daju i uvid u tuđe emocije, pa nam tako pomažu i da razvijemo saosećajnost i razumemo druge.

Čitanja nema bez dobre koncentracije. Danas smo okruženi uređajima koji nam aktivno odvlače pažnju i teraju nas da radimo pet stvari istovremeno, što je pogubno po naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada smo sami s knjigom, pažnja nam je samo na priči a svet oko nas nestaje. Zato su osobe koje redovno čitaju smirenije, često imaju niži krvni pritisak i ređe oboljevaju od mentalnih poremećaja. Čitanje pred spavanje može nam pomoći da lakše utonemo u san.

Aktivni čitači su i bolji pisci. Osim što nam čitanje obogaćuje rečnik i elokventnost, utiče i na naše spisateljske sposobnosti. Čitanjem nesvesno usvajamo fraze i konstrukcije, pravopis, stil i ritam. I sve to se nesvesno ispoljava kada se latimo pera, odnosno tastature.

I, najbolje od svega, čitanje može biti potpuno besplatna zabava. Možemo se njime baviti bilo gde, a izvor materijala je nepresušan. Uvek možemo naći teme koje nas zanimaju, knjige su dostupne, kako u štampanim tako i u digitalnim izdanjima, a u kući najlepši ukras je polica prepuna knjiga. Nema lepšeg osećaja nego kada naiđemo na izuzetnu knjigu, ’progutamo’ je za par dana, i ostanemo nemi i ispunjeni na poslednjoj stranici. I onda jedva čekamo da se upustimo u novu avanturu, među novim redovima.

’Preživanje’ negativnih misli

Najbolji način da se objasni pojam ruminacije je da se vratimo poreklu same reči. Latinski glagol, ruminare znači preživati i originalno se odnosi na životinje preživare, sisare iz roda papkara, koji vare biljnu hranu nakon ispaše tako što je prvo omekšaju u prednjem delu želuca, pa je vrate u usta da bi je dodatnim žvakanjem dalje usitnili. Njihov se želudac, skoro naučno-fantastično, sastoji od četiri komore, koje učestvuju u složenom procesu varenja.

Ovaj fiziološki proces kod papkara savršeno opisuje mentalno stanje koje je danas široko rasprostranjeno među ljudima, naročito stanovnicima velikih gradova, udaljenim od prirode. Tako je dospeo i u psihologiju. Ruminacija je konstantno ’prežvakavanje’ negativnih misli koje pothranjuju depresivna stanja. To je proces koji sistematski uništava zadovoljstvo i sreću modernog čoveka, i, ako ga nije svestan, može ga baciti u najcrnje tamnice psihe.

’Preživari’ modernog društva često se vezuju za negativni tok misli i u njemu traže opravdanje da se izoluju, ne samo od poznanika već i od najbližih osoba iz okoline. Iako nam ruminacija deluje kao pogodno tlo da pronađemo uvid u život i probleme, ona je daleko od toga i može nas samo navesti na stranputicu. Danas joj često pribegavamo kada se nađemo u stresnim situacijama koje ne možemo da kontrolišemo ili nakon preživljenih emotivnih trauma.

Ruminacija je kao lopta koja se kotrlja nizbrdo, i sa sobom kupi sve na šta naiđe, raste i širi se dok istovremeno dobija na brzini. Kada postane opsesija, veoma je teško otrgnuti se, pa smo u stanju da ocrnimo sami sebi budućnost i da negativno sagledavamo događaje koji nam predstoje iako za to nema nikakve realne osnove.

Postoje dva mesta gde ruminacija nema šanse da preživi: priroda i meditacija. Istraživanja su pokazala da sat ipo šetnje u prirodi garantovano eliminiše negativne misli. Osim što je hodanje u prirodi i planinarenje sjajan vid rekreacije i može da sagori između 400 i 700 kalorija na sat, zavisno od težine staze, odlično je i za naš mozak. Aerobne vežbe u prirodi povoljno utiču na hipokampus, deo mozga zadužen za pamćenje, orijentaciju, emocije i niz telesnih funkcija, smanjuju nivo stresa i povećavaju samopouzdanje. Što je najbolje, besplatne su i možemo ih praktikovati u svim životnim dobima.

Još jednostavnija metoda za eliminaciju negativnih misli je meditacija. Iako je mnogima pojam meditacije nepoznat ili budi lažno uverenje da je potrebno posebno znanje za meditaciju, istina je potpuno suprotna: za meditaciju nam ne treba ništa, bukvalno. Meditacija je stanje bez misli, i ne zahteva ništa do puko bivstvovanje, svođenje postojanja na njegove osnove.  Za svesnu meditaciju potrebno je da nađemo mirno mesto, udobno se smestimo i koncentrišemo se na disanje. Kako misli krenu da naviru, što će se neminovno desiti, treba samo da se usredsredimo na dah i one će same nestati.

Kada jednom uvidimo da nam poplavu negativnih misli donosi ego koji želi da poverujemo da su te misli naša suština, one više nemaju tu težinu kao pre. I upravo pomoću meditacije možemo da osvestimo ovu činjenicu. Meditacija nam pomaže da razumemo da mi nismo naše misli, mi možemo da preživimo bez njih, šta više, bez njih smo spokojni, visoko funkcionalni i srećni, samo pomoću udaha i izdaha. I tako sami otvaramo kavez iz kog možemo da poletimo u slobodu.

Kada uspemo da zaustavimo ruminaciju, imamo osećaj kao da je sinulo sunce. Negativne misli više nemaju nikakvog smisla, i ni sami ne možemo da poverujemo da smo se pre tako čvrsto vezivali za njih. Naši odnosi sa drugima se poboljšavaju, ali i odnos sa samim sobom. Spremniji smo na akciju, pokretljiviji, efikasniji na poslu, radiji da se bolje brinemo o sebi. Mi možemo biti sve što želimo, naše mogućnosti su beskrajne. Zašto bismo onda živeli u kavezu?

S udahom umirujem telo. S izdahom se osmehujem. Postojanjem u sadašnjem trenutku znam da je ovaj trenutak predivan’.

Tič Nat Han