Tag Archives: stres

Jednostavan put do izobilja

Nosi zahvalnost kao plašt, i ona će nahraniti svaki ćošak tvog života.

Rumi

Život nije lak. Svakodnevno se suočavamo sa sitnim i krupnim problemima u svojoj okolini i društvu, materijalnim izazovima i krizama, ali verovatno naozbiljniji neprijatelji su naši unutrašnji demoni. Sumnje, strahovi, osećaj inferiornosti, nesigurnost, negativnost, žudnje… čak i ako nemamo nikakvih realnih problema naš um koji uvek vrvi od misli kao košnica će ih lako izmisliti.

Danas živimo u apsurdnom dobu: s jedne strane konstantno dobijamo podsticaje da stičemo što više materijalnih dobara i da uvek želimo još, a s druge strane zasuti smo brojnim modernim kvazi-spiritualnim učenjima koja propagiraju pozitivan način razmišljanja i metode dostizanja sreće (i koja svojim idejnim tvorcima donose milione).  ’Sreća’ je postala jednako poželjno dobro kao i novi auto i garderoba, pa prosto osećamo grižu savesti što nismo u stanju da budemo srećni. Na društvenim mrežama sve vrvi od ’sreće’ i savršenog života koji bi trebalo da izazovu divljenje i zavist. A iza savršenih kulisa provejava konstantni osećaj nezadovoljstva zbog onoga što nemamo i što nismo.

Pojam sreće koji se danas uglavnom pogrešno interpretira često je glavni razlog što smo nesrećni. Pod ’srećom’ se podrazumeva da imamo sve potrebne predispozicije za savršenstvo. Sve ono čime nam reklame na TV-u i retuširane fotografije na društenim mrežama pune glavu. Naravno da je sreća iz fotošopa nedostižna, baš kao i leteći ćilimi, palate na nebu ili ostrvo s blagom, pa onda nije ni čudo što smo stalno nezadovoljni.

Šteta, jer postoji vrlo prost način da budemo srećni. On je poznat od davnina, od vremena starih mudraca i drevnih zapisa, i podrazumeva negovanje jednostavne prakse: zahvalnosti. Umesto da nam cilj bude dostizanje sreće kako je definiše današnji marketing, potrebno je samo da sebe uvek podsećamo na ovu istinu: u životu uvek imamo nešto na čemu možemo biti zahvalni.

Umesto da čekamo nedostižnu savršenu sreću, redovno negujući zahvalnost shvatićemo da nam se sreća uvukla u život a da to nismo ni primetili. I ne samo to, shvatićemo da živimo u izobilju. Iako je zahvalnost nezaobilazna komponenta religija i duhovnih učenja, ona nije zagarantovana samo onima koji ih praktikuju. Ona je besplatna, svevremena, nezavisna i svačija, ko god želi da je dovede u svoj život. A i sve je češći predmet naučnih istraživanja.

Brojna istraživanja bavila su se pozitivnim uticajem zahvalnosti na zdravlje i opštu dobrobit. Jedno od njih pratilo je tri grupe ispitanika koje su svakodnevno vodile dnevnik: jedna grupa o stvarima na kojima je zahvalna, druga o onome što ih muči i treća o svakodnevnim događajima. Nakon deset nedelja, ispitanici iz prve grupe osećali su se bolje čak za 25% i vežbali 1,5 sat više u odnosu na preostale dve grupe. Takođe, pružali su jedni drugima veću emotivnu podršku. Statistički, negovanje zahvalnosti smanjuje fizičku bol za 10%, poboljšava kvalitet sna za 25%, smanjuje simptome depresije za 35%…

Brojne studije došle su do sličnog zaključka da redovno praktikovanje zahvalnosti ima sledeće moći:

  • štiti nas od negativnosti
  • povećava nivo sreće najmanje za četvrtinu
  • pomaže uspostavljanje novih sinapsi u mozgu
  • eliminiše stres i depresiju
  • leči i jača imunitet
  • pomaže da živimo zdravije i više se krećemo
  • poboljšava san
  • jača samopouzdanje
  • eliminiše osećaj zavisti prema drugima
  • povećava nivo energije
  • poboljšava društvene odnose i jača prijateljstva
  • jača porodične odnose
  • pomaže nam da živimo u sadašnjem trenutku
  • pomaže da se izborimo sa strahovima
  • smanjuje glad za materijalnim
  • jača strpljenje, pokornost, mudrost, istrajnost
  • pomaže da bolje i efikasnije radimo
  • pomaže da lakše donosimo odluke
  • opušta

Svakodnevne aktivnosti nam lako odvlače pažnju, pa zaboravljamo da budemo zahvalni. Kao i za sve dobre stvari u životu, i za to nam je potreban svesni napor, koji će nakon nekog vremena postati navika. Evo nekoliko jednostavnih načina da praktikujete zahvalnost:

  • Uzmite olovku i papir i napravite spisak svega na čemu ste zahvalni u životu.
  • Svakog jutra, čim se probudite, pomislite na jednu stvar na kojoj ste zahvalni. Pomislite da je pred vama 86.400 sekundi koje su vam poklonjene da od njih uradite nešto korisno, lepo, veličanstveno.
  • Prisetite se svih teških i izazovnih situacija koje su od vas napravile bolju osobu.
  • Obratite pažnju na sitnice. Jutarnja kafa, dobra knjiga, par ljubaznih reči razmenjenih sa komšijama, miris voća na pijaci.
  • Redovno govorite ljudima iz svoje okoline šta kod njih cenite.
  • Setite se svojih dostignuća i svega što volite kod sebe.
  • Pogledajte se u ogledalo i zapazite svoje lepe osobine, fizičke i mentalne.

Nemojte čekati da nešto izgubite da biste počeli da ga cenite. Pravo izobilje je ono što imamo sada, a ako nam je pogled stalno uperen u budućnost i ono što nemamo, gubimo priliku da uživamo u svom pravom trenutnom bogatstvu.

Kupanje šumom

Znamo da je fizička aktivnost neophodna za dobro zdravlje, naročito ako se obavlja u prirodi. Nedavna istraživanja su dokazala ono što smo odavno naslućivali, a to je da je priroda sama po sebi lekovita, i da bi uskoro mogla i da se prepisuje na lekarski recept. A definisana je i neophodna doza.

Studija Univerziteta u Egziteru došla je do zaključka da dva sata u prirodi nedeljno vidno poboljšava zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno. Pritom, nije bitno da li idemo na planinu, selo ili u gradski park. Dovoljno je i da sednemo na klupu u obližnjem parku i mirno ’upijamo’ prirodu.

Ova studija sprovedena na 20.000 ispitanika kaže da je znatno više osoba koje ne provode nimalo ili premalo vremena u prirodi izjavilo da je lošeg zdravlja, kao i da nisu zadovoljni svojim životom. Za razliku od njih, oni koji se redovno druže s prirodom su zdraviji i zadovoljniji. Dvočasovna nedeljna ’terapija prirodom’ ne poznaje godine, status ili poreklo, a može se izdeliti na više kraćih intervala tokom nedelje.

Ali evropske istraživače su odavno pretekli Japanci, koji su osamdesetih godina prošlog veka osmislili terapiju zvanu ’šinrin-joku’ – kupanje šumom, koja je donela prekretnicu u preventivnom zdravstvu japanske medicine. Sve je počelo 1982. godine kada je Ministar poljoprivrede, šumarstva i ribarstva Japana, Tomohide Akijama izjavio da njegovim sunarodnicima treba terapija prirodom. Tako je započeta kampanja koja je ujedno bila i način da se dve muve ubiju jednim udarcem: Akijama je shvatio da će podsticanjem ljudi da više vremena provode u prirodi, te iste ljude naučiti da je bolje čuvaju, zaštite, i da ne seku drveće.

Boravak u prirodi je naročito koristan za decu, i sprečava ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Studije sprovedene u Japanu i Severnoj Koreji dokazale su da vreme koje provedemo među drvećem ima izuzetno pozitivan i umirujući neuro-psihološki efekat. Tokom samo 15 minuta ’kupanja šumom’:

  • snižava se puls i krvni pritisak
  • opada nivo stresa, nivo adrenalina i kortizola
  • raste serum adiponektina koji sprečava upale, dijabetes i gojaznost
  • smanjuje se osećaj depresije, mentalne iscrpljenosti, besa i netrpeljivosti
  • povećava se koncentracija i mentalna budnost
  • brže se oporavljamo nakon bolesti
  • osnažuje se imunitet i sposobnost tela da se izbori s kancerogenim ćelijama
  • poboljšava se kvalitet sna
  • imamo više energije.

Japanci su ovo ozbiljno shvatili, pa danas imaju čak 44 šume koje su zvanično akreditovane za šinrin-joku. Osobe koje ga redovno praktikuju kažu da, pored navedenih koristi, osećaju promene i na duhovnom nivou: dublju i jasniju intuiciju, osećaj povećanog protoka energije u telu, sposobnost da se bolje povezuju s drugima i stvaraju dublja prijateljstva, osećaj prisutne i jake životne energije i sreće.

Dr Ćing Li

Miris šume sadrži fitonicide, antimikrobne komponente kojima se biljke brane od truljenja i štetočina, a koji su veoma korisni i za čoveka, kako je nakon dugogodišnjih istraživanja zaključio dr Ćing Li, Imunolog, Profesor medicinskog fakulteta u Tokiju i Predsednik japanskog udruženja za medicinu šume. Aroma drveća koja prenosi fitonicide pospešuje rad naših ćelija koje ubijaju ćelije tumora i virusa. Istraživanje je pokazalo da najefikasniji miris ima japanski čempres. Ovaj blagotvorni efekat fitonicida možemo delimično preneti i u svoj životni prostor pomoću prirodnih aromatičnih ulja drveća.

Umetnost kupanja šumom je umetnost povezivanja s prirodom kroz čula. Sve što treba da uradimo je da prihvatimo poziv prirode’. Dr Ćing Li

Pa šta čekamo? Zaputimo se u obližnju šumu. Evo nekoliko smernica za uspešan šinrin-joku:

  • ostavite sve elektronske uređaje kod kuće; ako ne idete sami, dogovorite se unapred da izbegavate razgovor
  • ne nosite sat sa sobom i zaboravite na vreme
  • napustite sva očekivanja, planove, brige i budite prisutni tu gde ste
  • hodajte bez cilja, povremeno zastanite, osmotrite drvo, list, dodirnite koru drveta, osetite tlo pod nogama, miris šume – uključite sva čula
  • dišite duboko, ravnomerno i opušteno
  • nađite udobno mesto gde možete da se smestite i slušate zvuk šume. Slušajte pesmu ptica i posmatrajte kako postepeno prihvataju vaše prisustvo.

U eri kada stalno osećamo potrebu da nešto radimo, pravo je osveženje otići u šumu, i jednostavno postojati.

Ne znajući ime drveta, stajao sam usred bujice njegovog slatkog mirisa’. Macuo Bašo

Zašto radimo protiv sebe?

Znamo da je pušenje loše, ali ipak ne ostavljamo duvan. Gojazni smo i svesni koliko nam to narušava zdravlje, ali dok odlučujemo da počnemo s dijetom, gutamo ’samo još ovu’ čokoladicu. Čeka nas posao, ali nastavljamo da skrolujemo po društvenim mrežama. Malo se krećemo i to nas polako ubija, ali nastavljamo da sedimo ispred televizora ili kompjutera… Šta nas tera da radimo protiv sebe? Stari Grci su za to imali ime: akrasija.

Akrasija, ἀκρασία, označava nedostatak discipline, samokontrole, volje, odnosno sklonost da delamo suprotno onome što nam nalaže zdrav razum. O akrasiji su se vodile velike filosofske debate u antičkoj Grčkoj, a Sokrat je, svojom metodom majeutike – ’porađanja istine’, došao do zaključka da akrasija zapravo ne postoji. Po njemu, kako je Platon zapisao u dijalogu Protagora, nemoguće da neko ko poseduje znanje o tome šta je najbolje radi po diktatu želje ili užitka. U tom slučaju, kaže Sokrat, sigurno smo pogrešno procenili relativne vrednosti sopstvenog postupka. Aristotel je opovrgao Sokratovo viđenje da se niko voljno ne upušta u loše postupke i zauzeo stav da mi zapravo intuitivno verujemo u akrasiju i do nje dolazimo formiranjem mišljenja, a ne razumom. Po njemu, postoje dve vrste akrasije, prva koja je motivisana strašću, i druga koja je rezultat slabosti, nedostatka volje da se razumni zaključak sprovede u delo.

O akrasiji se dosta polemisalo tokom vekova, a čini se da je ona danas aktuelnija nego ikad. U doba kada mašine završavaju teške poslove, a naročito kućne obaveze kojima je nekada bilo potrebno svakodnevno posvećivanje, u situaciji smo da imamo više slobodnog vremena nego bilo koji naš predak. Danas možemo za dvadesetak sati da se prebacimo na drugu stranu planete, za šta su našim precima bili potrebni meseci, ili uopšte nisu imali tu mogućnost, možemo da kupimo za relativno male pare gotovu odeću kakva se ranije šila ručno, nedeljama. Možemo da kupimo gotov obrok sa najegzotičnijim sastojcima, ili da komuniciramo s ljudima širom sveta u sekundi… Imamo sve pogodnosti da višak vremena upotrebimo za razvoj sopstvene ličnosti, da ostvarujemo neverovatne snove. A izgleda da smo inertniji nego ikada.

Psiholog Džordž Ejnsli, osnivač pikoekonomije, smatra da će se ljudi radije zadovoljiti manjom nagradom odmah, nego velikom nagradom koja je odložena za dalju budućnost. Što se više nagrada odlaže, to ljudima deluje bezvrednije. Ova teorija bihevioralne ekonomije zove se vremenska nedoslednost. Kada planiramo nešto, na primer da ostavimo cigarete, počnemo da učimo ili krečimo stan, mi zapravo pravimo planove za ’budućeg ja’, zamišljamo kakav život želimo. A kada razmišljamo o budućnosti naš mozak lako može da sagleda vrednost postupaka koji donose dugotrajne prednosti. Ali kada dođe trenutak da odluku sprovedemo, više nije u pitanju naš ’budući ja’, već se nalazimo u sadašnjem trenutku. Naš mozak razmišlja o situaciji koja se odvija sada. Tada se aktivira ’sadašnje ja’ kome je draže trenutno zadovoljenje nego dugoročna korist.

Jedan od indikatora kod dece koliko će biti uspešni u životu je sposobnost odlaganja zadovoljenja. Ako se deci ponudi jedna bombona koju mogu da pojedu odmah, a stavi im se do znanja da će dobiti još jednu ako sačekaju određeno vreme pre nego što ovu pojedu, većina dece će se odlučiti za prvu varijantu. Deca koja imaju sposobnost da odlože zadovoljenje potrebe ili iskušenja, odnosno ne pojedu odmah bombonu jer znaju da ih očekuje nagrada, budući su uspešni ljudi. Današnja ekonomija veoma dobro poznaje psihologiju, i jedan od najboljih primera kako je koristi za ostvarenje ogromnog profita su bankarski krediti.

Ova teorija ima potporu i u našoj anatomiji: dugoročno planiranje odvija se u prefrontalnom korteksu mozga, dok se sadašnjim trenutkom bavi limbički sistem. Psiholog Pirs Stil sa Univerziteta u Kalgariju to slikovito opisuje ovako: ’Zamislimo da je naš mozak kuća na sprat, na svakom spratu su različiti stanari. Limbički sistem predstavlja mladi, moderni par iz prizemlja, oni su puni energije, strasti i usmereni su na sadašnji trenutak. Prefrontalni korteks je stariji bračni par sa sprata koji otplaćuje rate za kuću i održava red i čistoću’.

Stil kaže da nas je moderno okruženje približilo akrasiji. Okruženi smo iskušenjima i distrakcijama koje odmah stvaraju osećaj prijatnosti. Jedan od načina da ih pobedimo je da se potrudimo da ih odložimo, makar na dvadesetak sekundi. Istraživanja pokazuju da je samo toliko potrebno da napravimo bolji izbor. Bitno je i kako sagledavamo obaveze. Na primer, lakše ćemo se naterati da odradimo trening ujutru pre posla, jer posao je obaveza koja ne budi baš lepa osećanja i nego nakon njega očekujemo prijatne aktivnosti. Kada se nesvesno poredi, jutarnji trening deluje primamljivije od posla koji sledi. Još jedan način da se odupremo akrasiji je da svoje planove vežemo za sistem sitnih nagrada. Na tom principu funkcionišu aplikacije za mršavljenje u koje unosimo podatke o kalorijama i aktivnostima, a one nam trud i ispunjenje plana nagrađuju pohvalama i bedževima koje možemo podeliti i na društvenim mrežama.

Uklanjanje svih distrakcija iz okoline, kada je to moguće, takođe može biti efikasno oružje u borbi protiv akrasije. Viktor Igo je Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu napisao tako što je skupio svu svoju odeću osim jednog velikog ogrtača, i odneo je i zaključao van stana. Tako je konačno uspeo da ispoštuje dogovoreni rok s izdavačem, nakon 12 meseci izbegavanja posla. Sada, pošto nije imao šta da obuče, Igo više nije osećao frustraciju ni iskušenje da izađe iz kuće. Jedina mogućnost koja mu je ostala je da sedi i piše.

Akrasija i prokrastinacija idu ruku pod ruku. Prokrastinacija je navika da odlažemo obaveze koja uglavnom sa sobom nosi osećaj krivice i griže savesti. Zapravo, često odlažemo neki posao, a kada ga započnemo shvatimo da uopšte nije tako naporan kao što smo mislili, šta više, u njemu i uživamo. Dakle, nije proces rada težak, već samo započinjanje. Zato je korisno da nam obaveze postanu rutina, da o njima ne razmišljamo već ih prihvatimo i obavljamo kao neku vrstu rituala.

Aristotel je ‘krstio’ pojam koji je suprotstavljen akrasiji: enkrateja (ἐγκράτεια). Enkrateja je ’moć nad sobom’. Bez obzira na našu anatomiju i distrakcije kojima nas okružuje moderno doba, mi smo ti koji odlučujemo. Mi imamo moć da osmislimo šablone ponašanja koji će doneti dobro i nama i okolini, mi smo ti koji stvaramo pozitivne uloge u budućnost. Samo je potrebno da se svesno uputimo ka enkrateji, i okrenemo leđa akrasiji.

Otmica amigdale

Ona je sitna, ali žestoka, i može da nas u trenutku izbaci iz koloseka, kao što okidač izbaci metak iz puške. Ima jedno ime, ali se sastoji od dve žlezde veličine badema koje se nalaze u mozgu, s obe strane slepoočnica. Amigdala. I odgovorna je što su nam u strahu velike oči.

Amigdala skuplja sve informacije koje pristižu preko čula, obrađuje ih, sortira, i ’uključuje alarm’ čim prepozna pretnju koja bi mogla da nas ugrozi. Zahvaljujući njoj smo opstali od praistorije do danas, i zahvaljujući njoj i dalje izbegavamo opasne situacije, stisnemo kočnicu u autu kad neko pretrčava ulicu, trgnemo ruku kada pas krene da nas ujede, branimo se kada nas neko napadne… Ali amigdala je mnogo više od toga. Ona ’fajlira’ sećanja i emocije koje su s njima povezane i utiče na emocionalno pamćenje. Bez nje ne bismo mogli da prepoznamo druge ljude, kao ni da osetimo emocije prilikom sećanja: ostali bismo ravnodušni i na miris bakinih krofni, i na omiljenu pesmu iz mladosti, i na sliku nasilnika koji nas je opljačkao i pretukao u mračnom ulazu zgrade.

Kada nam je lepo, amigdala nema mnogo posla. Tada se luče hormoni sreće koji je uljuljkaju, pa zato kad smo zaljubljeni postajemo slepi kod očiju, stresne situacije nas manje dotiču i spremniji smo da se bezglavo srljamo u propast. Amigdala više voli stres. Ona je okidač naše reakcije na rizične situacije i savetuje nas u deliću sekunde da li da bežimo, borimo se ili se pritajimo. Tada se momentalno odvija odgovarajuća reakcija čitavog organizma, krv se preusmerava iz unutrašnjih organa u ruke i noge koje su spremne za akciju, a naš fokus je sav isključivo na onome što je izaziva. I tako nama vlada impuls i pokreće reakcije koje mogu biti nadljudske i mnogo ekstremnije nego što je sama situacija.

Impuls nam ne dozvoljava da trezveno razmišljamo, više nemamo kontrolu nad sobom i svojim rečima. I to su trenuci kada najčešće izgovorimo nešto zbog čega se posle kajemo. Psiholog Danijel Goleman, u čuvenom bestseleru Emocionalna inteligencija, opisao je ovaj trenutak veoma adekvatnom kovanicom: otmica amigdale.

Nekada bi naš predak, pri susretu s opasnom životinjom pomislio ’da li da je pojedem ili da ona pojede mene?’. Danas su opasne životinje zamenili agresivni kolega, nervozni vozač na raskrsnici koji je legao na sirenu i ne pušta, neko ko bi da se ubaci preko reda u samoposluzi, ali i, nažalost, nama bliski ljudi: partner, roditelj, dete… bilo koja stresna situacija. Kada smo u kandžama amigdale, partner može u trenutku postati naš najgori neprijatelj, van svake logike i zdravog razuma.

’Snažne negativne emocije upijaju svu pažnju pojedinca i onesposobljavaju svaku nameru da učini bilo šta drugo’, objasnio je Goleman. A kako smo danas konstantno pod stresom, stalne i intenzivne emocije koje on izaziva i hormoni koji ne prestaju da vršljaju po našem telu mogu dovesti do ’emotivnog mamurluka’, što je još jedan Golemanov termin. Tada smo stalno umorni, iscrpljeni, a fitilj nam je sve kraći u najbanalnijim situacijama.

Kako ne dopustiti amigdali da nas otme? Prvi korak je da shvatimo kako funkcioniše njen mehanizam, a drugi, kako savetuje Goleman, je da radimo na tome da što više širimo prostor između impulsa i akcije. I tu dolazimo u domen svesti. Kada upražnjavamo svesno ponašanje, dobijamo par trenutaka tokom kojih možemo da promenimo odnos prema sopstvenom iskustvu, da ne dozvolimo impulsu da nas ponese, već da sagledamo da li ima mesta za drugačiji, bolji izbor.

Svest i znanje idu ruku pod ruku, pa kada dođe trenutak suočavanja s impulsom koji besni, reži i skače po kavezu, nestrpljiv da mu otvorimo vrata, dovoljno je da izbrojimo do tri, setimo se da to nismo mi nego naša amigdala, pomazimo zver po glavi i odemo korak unazad. Koliko već par minuta kasnije bićemo srećni što smo sebe poštedeli jednog velikog kajanja.

’Nikada nisam zažalio kad bih nešto prećutao, ali sam mnogo puta zažalio zbog nečeg što sam izgovorio’. Omar Ibn Al-Hatab

Krš u glavi

Nekada je čovek sve sitnice koje poseduje mogao da stavi u jedan kovčeg. Garderoba, obuća, pribor za ličnu higijenu, uspomene, ukrasi, fotografije… Danas je taj kovčeg veličine našeg stana ili kuće, prava Nojeva arka prepuna opasnih životinja, i verovatno su retki oni koji tačno znaju šta sve poseduju. Kad malo pročeprkamo po ormarima i fijokama, često se iznenadimo na šta sve naiđemo. Nije ni čudo, živimo u konzumentskom društvu koje koristi sve perfidne metode da nas tera da kupujemo i gomilamo. Nekada je bilo normalno imati jedan kaput, pa ga, kada se iskrza, odneti do krojača da ga prevrne. Danas imamo po 3-4 kaputa i isto toliko zimskih jakni, jer, kad već naiđemo na rasprodaju, greh da ne kupimo.

I dok kupujemo, ni ne razmišljamo šta gomilanje i nered čini našem umu i psihi. Sociološke studije su pokazale da je nivo stresa koji doživljavamo u sopstvenom domu direktno proporcionalan količini stvari koje smo nagomilali. Detaljno istraživanje sprovedeno u 32 porodice srednje klase u SAD sa po dvoje do troje dece, pokazalo je da ukućani, a posebno žene, u pretrpanim i neurednim kućama osećaju da su manje zadovoljni svojim brakom, da imaju utisak da su neefikasni, imaju povišen nivo kortizola, hormona stresa, nisu u stanju da se nose sa svakodnevnim aktivnostima, teže im je kada treba s posla da dođu kući, kako odmiče dan sve su depresivniji a uveče se osećaju znatno umornije.

Druga istraživanja su pokazala da muževi osećaju manju odgovornost kada je održavanje doma u pitanju od žena, pa su samim tim žene ugroženija grupa u prisustvu nereda. Ali najugroženija su deca koja ne dobijaju neophodno vaspitanje i znanje kako da se organizuju, što ih kasnije u životu može dosta koštati, naročito na poslu gde se organizacione veštine veoma cene.

Gomilanje stvari ukazuje da postoji neka vrsta emotivnog tereta kog nismo u stanju da se oslobodimo. Ako je to odeća koja nam odavno više ne pristaje jer nam se telo promenilo, to znači da nismo u stanju da prihvatimo sebe, niti imamo energije ili volje da promenimo postojeću situaciju. Ako imamo mnogo novih, neotpakovanih stvari, to znači da se plašimo budućnosti i šta ona nosi. To je čest slučaj u našim krajevima, često pogađanim krizama i nemaštinom. Ako imamo mnogo tuđih stvari, to znači da nismo u stanju da poštujemo granice. Mnogo uspomena koje skupljaju prašinu na sve strane označavaju da nismo sposobni da otpustimo neke situacije iz prošlosti, ili da imamo utisak da su najbolji dani prošli i da nam više ništa dobro ne predstoji. Gomila započetih projekata, sitnih hobija, goblena, slagalica, sitnih popravki po kući, koje nikako ne uspevamo da privedemo kraju, ukazuju na skriveni perfekcionizam i osećaj da nismo dovoljno dobri. Nered u kući rezultat je osećaja niže vrednosti, a neorganizovan dom ukazuje na postojanje skrivene depresije.

Nered nam oduzima moć koncentracije i navodi nas da radimo pet stvari istovremeno, što je iscrpljujuće i krajnje neefikasno. Kada u vidnom polju imamo više stimulansa, naš mozak nije u stanju da kvalitetno obradi podatke koje dobija. Biće nam jednostavnije da to razumemo pomoću prostog primera: ako na ekranu kompjutera imamo otvoreno 5 prozora sa različitim sadržajima, teško nam je, ako ne i nemoguće, da se usredsredimo na samo jedan. Ako kliknemo na jedan od njih i otvorimo ga preko celog ekrana, s lakoćom ćemo se udubiti u sadržaj.

Dakle, nered nam ne samo stvara stres, već i osećaj da nismo dovoljno dobri, negativno utiče na pažnju i na ponašanje. Povišeni nivo kortizola može postati naša svakodnevnica ukoliko smo uvek okruženi neredom. Osećaj neadekvatnosti i stida može nas odvesti u depresiju. Nedostatak fokusa nam uništava produktivnost i efikasnost. I, što je najgore, dajemo veoma loš primer budućim generacijama. Ali to nije sve. U okruženju u kom vlada haos i konstantan stres, kako je pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno u Australiji, sklonjii smo prejedanju i izboru nezdrave hrane. U neurednoj kući ćemo češće posegnuti za slatkišima. I to uopšte nećemo ni primetiti, jer će nam pažnja biti na prašnjavoj plastičnoj gondoli iz Venecije od pre 15 godina i starom tetkinom miljeu na kome se odomaćilo bezbroj drangulija koje više nikome nisu potrebne.

Čisteći redovno kuću, izbacujući nepotrebne stvari, čistimo i svoj um i psihu, izbacujemo prašinu i alergene, eliminišemo stres i produbljujemo fokus. Ako u taj proces mudro uključimo i najmlađe ukućane, dajemo im dragocene lekcije za budućnost, ali i fizičko i mentalno zdravlje. I, kao rezultat svega, živimo punim plućima i u sadašnjem trenutku. Pa osim što ćete pokloniti višak garderobe nekome kome je preko potrebna, izvadite te lepe čaše iz vitrine koje čuvate za goste, i obucite novi veš koji čuvate za posete lekaru. Postoji samo sada i ovde, sve drugo je iluzija.

Lekovitost knjige

Postoji jednostavan način da otputujemo na udaljene destinacije, družimo se sa izuzetnim ljudima, preskačemo godine i jezdimo u vremeplovu, vidimo predele kakvi su nekada bili i kakvi su sada, upuštamo se u filosofske rasprave s mudracima, doživimo najveće romanse i proživimo životna iskustva koja nas menjaju. I to sve iz udobnosti svoga doma ili sa bilo kog mesta gde se zadesimo.

Knjiga je svet u malom, naš najbolji prijatelj, naš učitelj i zabavljač, medijum pomoću kog možemo da zavirimo u nečiji um i saznamo njegove najintimnije misli… Ali osim što nas knjiga gradi u duhovnom i kognitivnom pogledu, ona je i najbolja hrana za naše telo i zdravlje.

Nekada je knjiga bila neizostavna komponenta za ispunjenje slobodnog vremena, a danas, nažalost, u poplavi zabavnog elektronskog sadržaja, njena uloga se tužno srozala. I to je velika šteta, jer knjiga ima moć da nam produži život. Jedna studija koja je od 1992. godine pratila preko 20000 penzionera, došla je upravo do tog zaključka: samo pola sata čitanja dnevno tokom više godina može da nam produži život za dve godine u proseku. Knjiga nam pomaže od najranijih dana. Deca kojoj su roditelji od malena čitali knjige, u školskom uzrastu su inteligentnija, a u odrasloj dobi su dobijali bolje poslove.

Da li rezultati ovih istraživanja iznenađuju? Da vidimo kakve sve blagodeti donosi čitanje:

Knjige nam vežbaju mozak i predstavljaju najbolju mentalnu stimulaciju. Redovno čitanje usporava ili sprečava nastanak demencije i Alcahmerovog oboljenja. Kao što je mišićima u našem telu potrebna redovna vežba i aktivnost, tako je i sa mozgom. Knjige su sjajan način da aktiviramo mozak i ne damo mu da se opusti i ’atrofira’.

Čitanje je odličan način za borbu protiv stresa. Kada ugasimo TV, ušuškamo se u toplini svog doma uz topao čaj i dobru knjigu, automatski omogućavamo svom telu da se opusti i udalji od svakodnevnih izazova. Knjiga ima moć da nas drži u sadašnjem trenutku, da nam zauzda pažnju i spreči naviranje negativnih misli. Zato je čitanje i neka vrsta meditacije.

Knjiga je i naš najbolji učitelj koji nam daje pregršt informacija i upotpunjava nam znanje. Čitajući gradimo opšte obrazovanje i popunjavamo ’rupe’ koje je ostavio obrazovni sistem. Knjiga nas često može zainteresovati da se samostalno upustimo u istraživanje neke teme ili pojma koji nam je privukao pažnju, može nam dati ideje za nove aktivnosti, hobije, pa čak i profesiju. Inspiracija koju je pisac osetio dok je stvarao svoje delo je zarazna, može preći i na nas i nadahnuti nas da u svoj život unesemo novi smisao.

Čitanje nam obogaćuje rečitost. Bogat rečnik i sposobnost kvalitetnog govora uvek je na ceni, i može nam pomoći da se istaknemo kako u poslu, tako i u društvenim krugovima. Sve to doprinosi jačanju samopouzdanja koje je samo po sebi neprocenjivi kvalitet. Osim što možemo proširiti rečnik maternjeg jezika, čitanje nam pomaže i da bolje savladamo i utvrdimo strane jezike.

Literatura nam poboljšava pamćenje, jer šta god da čitamo, neophodno je da usput pamtimo činjenice kako bismo mogli da pratimo suštinu. Bilo da su u pitanju glavni likovi romana, istorijske činjenice ili tehnički detalji, naš mozak je aktivan i prinuđen da stvara nove sinapse, jača stare i sve ukupno pospešuje kratkoročnu memoriju.

Redovni čitači imaju bolje analitičke sposobnosti od nečitača. Čitanje jača kritički i analitički način razmišljanja, poboljšava sposobnost analiziranja detalja, upoređivanja i zaključivanja. Analitičke sposobnosti su nam neophodne u svakodnevnom životu, i što smo veštiji u njima, lakše ćemo savladavati izazove ali i prevladavati stres. Osim analize situacija, knjige nam daju i uvid u tuđe emocije, pa nam tako pomažu i da razvijemo saosećajnost i razumemo druge.

Čitanja nema bez dobre koncentracije. Danas smo okruženi uređajima koji nam aktivno odvlače pažnju i teraju nas da radimo pet stvari istovremeno, što je pogubno po naše mentalno i fizičko zdravlje. Kada smo sami s knjigom, pažnja nam je samo na priči a svet oko nas nestaje. Zato su osobe koje redovno čitaju smirenije, često imaju niži krvni pritisak i ređe oboljevaju od mentalnih poremećaja. Čitanje pred spavanje može nam pomoći da lakše utonemo u san.

Aktivni čitači su i bolji pisci. Osim što nam čitanje obogaćuje rečnik i elokventnost, utiče i na naše spisateljske sposobnosti. Čitanjem nesvesno usvajamo fraze i konstrukcije, pravopis, stil i ritam. I sve to se nesvesno ispoljava kada se latimo pera, odnosno tastature.

I, najbolje od svega, čitanje može biti potpuno besplatna zabava. Možemo se njime baviti bilo gde, a izvor materijala je nepresušan. Uvek možemo naći teme koje nas zanimaju, knjige su dostupne, kako u štampanim tako i u digitalnim izdanjima, a u kući najlepši ukras je polica prepuna knjiga. Nema lepšeg osećaja nego kada naiđemo na izuzetnu knjigu, ’progutamo’ je za par dana, i ostanemo nemi i ispunjeni na poslednjoj stranici. I onda jedva čekamo da se upustimo u novu avanturu, među novim redovima.

’Preživanje’ negativnih misli

Najbolji način da se objasni pojam ruminacije je da se vratimo poreklu same reči. Latinski glagol, ruminare znači preživati i originalno se odnosi na životinje preživare, sisare iz roda papkara, koji vare biljnu hranu nakon ispaše tako što je prvo omekšaju u prednjem delu želuca, pa je vrate u usta da bi je dodatnim žvakanjem dalje usitnili. Njihov se želudac, skoro naučno-fantastično, sastoji od četiri komore, koje učestvuju u složenom procesu varenja.

Ovaj fiziološki proces kod papkara savršeno opisuje mentalno stanje koje je danas široko rasprostranjeno među ljudima, naročito stanovnicima velikih gradova, udaljenim od prirode. Tako je dospeo i u psihologiju. Ruminacija je konstantno ’prežvakavanje’ negativnih misli koje pothranjuju depresivna stanja. To je proces koji sistematski uništava zadovoljstvo i sreću modernog čoveka, i, ako ga nije svestan, može ga baciti u najcrnje tamnice psihe.

’Preživari’ modernog društva često se vezuju za negativni tok misli i u njemu traže opravdanje da se izoluju, ne samo od poznanika već i od najbližih osoba iz okoline. Iako nam ruminacija deluje kao pogodno tlo da pronađemo uvid u život i probleme, ona je daleko od toga i može nas samo navesti na stranputicu. Danas joj često pribegavamo kada se nađemo u stresnim situacijama koje ne možemo da kontrolišemo ili nakon preživljenih emotivnih trauma.

Ruminacija je kao lopta koja se kotrlja nizbrdo, i sa sobom kupi sve na šta naiđe, raste i širi se dok istovremeno dobija na brzini. Kada postane opsesija, veoma je teško otrgnuti se, pa smo u stanju da ocrnimo sami sebi budućnost i da negativno sagledavamo događaje koji nam predstoje iako za to nema nikakve realne osnove.

Postoje dva mesta gde ruminacija nema šanse da preživi: priroda i meditacija. Istraživanja su pokazala da sat ipo šetnje u prirodi garantovano eliminiše negativne misli. Osim što je hodanje u prirodi i planinarenje sjajan vid rekreacije i može da sagori između 400 i 700 kalorija na sat, zavisno od težine staze, odlično je i za naš mozak. Aerobne vežbe u prirodi povoljno utiču na hipokampus, deo mozga zadužen za pamćenje, orijentaciju, emocije i niz telesnih funkcija, smanjuju nivo stresa i povećavaju samopouzdanje. Što je najbolje, besplatne su i možemo ih praktikovati u svim životnim dobima.

Još jednostavnija metoda za eliminaciju negativnih misli je meditacija. Iako je mnogima pojam meditacije nepoznat ili budi lažno uverenje da je potrebno posebno znanje za meditaciju, istina je potpuno suprotna: za meditaciju nam ne treba ništa, bukvalno. Meditacija je stanje bez misli, i ne zahteva ništa do puko bivstvovanje, svođenje postojanja na njegove osnove.  Za svesnu meditaciju potrebno je da nađemo mirno mesto, udobno se smestimo i koncentrišemo se na disanje. Kako misli krenu da naviru, što će se neminovno desiti, treba samo da se usredsredimo na dah i one će same nestati.

Kada jednom uvidimo da nam poplavu negativnih misli donosi ego koji želi da poverujemo da su te misli naša suština, one više nemaju tu težinu kao pre. I upravo pomoću meditacije možemo da osvestimo ovu činjenicu. Meditacija nam pomaže da razumemo da mi nismo naše misli, mi možemo da preživimo bez njih, šta više, bez njih smo spokojni, visoko funkcionalni i srećni, samo pomoću udaha i izdaha. I tako sami otvaramo kavez iz kog možemo da poletimo u slobodu.

Kada uspemo da zaustavimo ruminaciju, imamo osećaj kao da je sinulo sunce. Negativne misli više nemaju nikakvog smisla, i ni sami ne možemo da poverujemo da smo se pre tako čvrsto vezivali za njih. Naši odnosi sa drugima se poboljšavaju, ali i odnos sa samim sobom. Spremniji smo na akciju, pokretljiviji, efikasniji na poslu, radiji da se bolje brinemo o sebi. Mi možemo biti sve što želimo, naše mogućnosti su beskrajne. Zašto bismo onda živeli u kavezu?

S udahom umirujem telo. S izdahom se osmehujem. Postojanjem u sadašnjem trenutku znam da je ovaj trenutak predivan’.

Tič Nat Han

Disanjem do samokontrole i zdravlja

Dah je život, i kada se dah izgubi i život nestaje. Nema tu velike filosofije, dovoljno je da izađemo na svež vazduh i napunimo pluća, da bismo u trenutku osetili životnu radost. U disanju učestvuje celo telo, ali pluća su primarni ’mehanizam’ koji dah pretvara u život. Pluća svakog od nas imaju različit kapacitet, zavisno od pola, visine, težine, starosti i zdravstvenog stanja. Smatra se da je prosečan vitalni kapacitet kod zdrave osobe između 3 i 5 litara. Osobe koje se bave sportom imaju veći vitalni kapacitet pluća od pušača, gojaznih osoba, osoba koje pate od oboljenja disajnog sistema, ukratko i stručno – svih sa restriktivnim poremećajima ventilacije.

Čovek je od davnina svestan važnosti daha i pravilnog disanja. Mnogo pre nego što je moderna medicina objasnila kako funkcioniše simpatički nervni sistem, naši preci su bili svesni da drugačije dišu kada su uplašeni nego kada se odmaraju. S pojavom duhovnih praksi, uloga daha se podiže na viši, spiritualni nivo. Čovek shvata da pomoću svesnog disanja može da kontroliše svoj um i emocije. I počinje da meditira.

U jogi, osnova učenja i prakse je disanje. Pomoću daha možemo da pristupamo različitim nivoima svesti. Jedini način da budemo prisutni u sadašnjem trenutku je da se usredsredimo na dah. Samo tako možemo da se odbranimo od najezde rojeva sećanja i planova, i da istinski živimo samo sada. A to je sve što nam je potrebno za meditaciju. Istraživanja su pokazala da se prilikom nesvesnog i svesnog disanja aktiviraju različiti delovi mozga. Svesno disanje stimuliše koru velikog mozga, što ima opuštajući efekat pomoću kog možemo izbalansirati emocije. Nežno obuzdavajući svoj um, dopuštamo svesti da se uzdigne i razvija se.

Jedna od najkorisnijih tehnika joge pomoću koje možemo brzo i jednostavno umiriti um i nervni sistem u bilo kojoj situaciji je ’uđaji disanje’. Dišemo na nos, ali tako da prilikom udaha i izdaha ’razvlačimo’ dah kroz grlo, kao da dišemo kroz slamčicu, tako da se čuje blago šištanje. Dah kreće iz stomaka i podiže se preko grudnog koša do grla. Uđaji disanje se još zove i šum mora, jer naš dah veoma liči na talase koji se ritmično prostiru po obali i lagano povlače. Udah bi trebalo da bude jednake dužine kao izdah, veoma lagan i nežan, bez forsiranja. Uđaji možemo praktikovati kod kuće, u prirodi, na poslu, a naročito kada osećamo da nam se nakuplja nervoza. Ova jednostavna tehnika pomoći će nam da ostanemo pribrani i u najizazovnijim situacijama.

Istočnjačka učenja uglavnom imaju slične tehnike disanja, pa je tako i sa starim kineskim taoističkim učenjem, Ći gong. Ći gong je praksa skladnog i svesnog toka pokreta i koordinisanog disanja pomoću kojih se telo i um dovode u balans, povećava nivo svesti i poboljšava tok telesnih tečnosti – krvne, limfne i sinovijalne. Kada se telo, dah i um dovedu u balans, nema mesta za bolesti, krivu kičmu, potrebu za prejedanjem, depresiju, nervozu… Kod Ći gonga disanje se odvija isključivo stomakom, a vizuelizacijom i svesnom namerom možemo dah dovesti u bilo koji deo tela i iz njega ’ispirati’ negativne emocije i fizičku bol.

Da su istočnjačke tehnike disanja delotvorne potvrđuje i činjenica da ih masovno koriste vrhunski sportisti, a obavezni su deo obuke američkih mornaričkih foka i spasilaca. Kada smo u neposrednoj opasnosti naš najveći neprijatelj je panika, a nažalost, upravo nas baš ona prvo obuzme. Mornaričke foke nastale su šezdesetih godina prošlog veka, na temeljima jedinica iz II svetskog rata. Bave se najopasnijim, podvodnim dejstvima, ali im ni kopno ni vazduh nisu strani. Zapravo ’foka’ ili SEAL je skraćenica za sea-air-land (more, vazduh, zemlja), i ove jedinice obavljaju najrizičnije borbene zadatke u sva tri okruženja.

Kada se suočavamo s opasnošću, naš simpatički nervni sistem signalizira nadbubrežnim žlezdama da počnu da luče kateholamine – adrenalin i noradrenalin. U deliću sekunde, naše telo je spremno i budno da se bori, bilo da nas je napao lav ili iznervirao naporni kolega na poslu: postajemo zajapureni, šire nam se zenice, mišići su napeti, ubrzano dišemo i srce hoće da nam iskoči iz grudnog koša. U takvoj situaciji svest je potisnuta i delujemo po suvom instinktu.

Kada bi foke dopustile da ih adrenalin vodi u svakoj situaciji, morali bi da organizuju neprekidnu regrutaciju novih pripadnika. Zato foke koriste tehniku disanja koja se zove ’box breathing’, disanje u kutiji. Kada kontrolišemo dah, naš pneumogastrični živac (nervus vagus), poznat još i kao živac lutalac, koji se od produžene moždine spušta preko vrata ka dijafragmi i trbušnoj duplji, prenosi signal mozgu da isključi simpatički i aktivira parasimpatički nervni sistem, onaj pomoću kog se opuštamo, odmaramo i varimo hranu. Tada naš mozak može trezveno da razmišlja, a snimanje elektroencefalografijom (EEG) pokazalo je da se tada nalazimo u stanju opuštene koncentracije, poznatom kao Alfa, sa neuralnim oscilacijama na frekvenciji od 5 do 12,5 Hz. Alfa je stanje briljantnih ideja, prosvetljujućih trenutaka, inspiracije i kreativnosti.

Kako to dišu foke da bi postigle frekvencije Alfa stanja? Pre svega, bitno je da udah i izdah budu kompletni, do kraja. Ramena ne smeju da se podižu, jer kada ih prilepimo za uši to znači da smo u ekstremnom stresu. Vazduh treba da ispuni stomak i pluća, i dijafragma se slobodno pokreće. Za početak udišemo tokom 4 sekunde, pa 4 sekunde zadržavamo dah, 4 sekunde izdišemo, 4 sekunde zadržavamo, i tako u krug. Potom, kako napredujemo, pomeramo odnos udaha i izdaha sa 4:4 na 4:8, pa 8:16, 10:22, i tako dalje, bez forsiranja. Kao da naš dah putuje po stranicama kutije. Za ovakvo disanje nam ne treba nikakva posebna obuka, dovoljno je samo da budemo svesni, pratimo dah i koncentrišemo se isključivo na disanje.

Danas nas lavovi ne napadaju, ali naše telo svaku situaciju koja nas uznemirava tumači kao potencijalnu opasnost. Nažalost, često nas stres toliko ophrva da nikada ni ne izlazimo iz njega. Hodamo s podignutim ramenima i plitko dišemo. Alan Vots je jednom prilikom napisao: ’Zadržati dah znači izgubiti dah. Društvo koje se bazira na potrazi za sigurnošću je kao takmičenje u zadržavanju daha gde je svako nategnut kao bubanj i zajapuren kao cvekla.’

Za pravilno disanje potrebni su nam svest i čista pluća. Ako je naš potencijal da nam je vitalni kapacitet pluća 3-5 litara, sami smo svoji neprijatelji ako ga svesno smanjujemo. Postoje okolnosti na koje ne možemo mnogo da utičemo, kao što je zagađenje vazduha u našoj okolini. Ali svakako svoja pluća možemo počastiti povremenim izletima u prirodu. No ono čime definitivno sami sebe uništavamo, a i drage ljude oko sebe, je duvanski dim. Pušenje je jedan od najčešćih okidača hronične opstruktivne bolesti pluća. Pluća pušača imaju više nego duplo manji kapacitet od pluća nepušača.

Uključite svest, volite sebe, probajte neke od drevnih tehnika disanja i ostavite duvan. Da istrajete, tu je Disan – prirodni bio eliksir na bazi meda i lekovitog bilja koji umiruje i olakšava odvikavanje od cigareta.

Vratimo vreme za predah

Kada su se prvi doseljenici nastanili na severnoameričkom kontinentu, poneli su iz domovine protestantsko viđenje životnih vrednosti: rad je bogougodan i sticanje bogatstva je vrlina kojoj treba težiti. Sve što se sukobi s ovim konceptom spada u otpad društva. Nažalost, osim onih koji su se među njima zatekli a koji su imali manjak sposobnosti (ili možda viška skrupula) da stiču po svaku cenu, na putu su im se našli i domoroci – Indijanci koji su masovno istrebljivani, saterivani u geto ili pod prinudom inkorporirani u ’moderno’ društvo.

Nakon ne mnogo vremena i jedne industrijske revolucije, Amerika je zavladala svetom, šireći globalno stav da onaj ko ne radi nije vredan hleba koji jede. Svaki trenutak našeg života mora biti pragmatično upotrebljen. Paradoksalno, danas tu najviše posla imaju baš psihijatri, na kojima je težak zadatak da eliminišu posledice životnog stava na kom je sazdana nacija. I sada se javljaju čitavi duhovni pokreti koji ne retko citiraju baš one koji su nekada bili istrebljivani kako bi se napravilo mesta za novo, ’čisto’ društvo.

’Kada se krv iz tvojih vena vrati u more, i zemlja u tvojim kostima vrati u tlo, možda ćeš se onda setiti da zemlja ne pripada tebi, već ti pripadaš zemlji.’

’Kada se čovek odalji od prirode, srce mu postaje tvrdo.’

’Slušaj vetar. On govori. Slušaj tišinu. Ona govori. Slušaj srce. Ono zna.’

’Ne nasleđujemo zemlju od svojih predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece.’

’Tišina je apsolutni spokoj, ili sklad tela, uma i duha.’

Beli američki čovek koji je namlatio milione tlačeći druge, prevideo je, nažalost, najveće bogatstvo: mudrost koju je ta iskonska zemlja nosila i savršeni balans čoveka s prirodom. Ali onaj ko teži samo materijalnom, nema oči koje vide nematerijalno. A bez duhovnog bogatstva nema ni fizičkog zdravlja ni mudrosti. To su znali još i stari Grci. Danas se pojam dokolice i lenjosti izjednačava, a u Antičkoj Grčkoj dokolica je bila vrlina atinske gospode: ona je podrazumevala vreme koje je neophodno kako bi se nešto docnije ispravno uradilo, neishitreno, kao i vreme za razgovor, diskusiju, diskors. Naročito je ovo potonje bitno, jer razuman diskors s valjanim argumentima predstavlja temelj istine. Dokolica je ovde bila neophodni element, jer da bi se pojavile briljantne ideje, mozak se mora isprazniti od bespotrebnih misli.

Vratimo se u današnje vreme: koliko nas upražnjava dokolicu? Čak i kada nađemo malo vremena da se opustimo i odmorimo, šta se dešava? Po glavi prevrćemo na stotine misli o tome šta se desilo juče ili strepimo šta će se desiti sutra. I takvo stanje je toliko masovno da je čak dobilo i dijagnozu. Godine 2001. klinički psiholog Ad Vinherhets (Ad Vingerhoets), specijalista za stres i emocije, skovao je novi pojam – bolest dokolice. Vinherhets je posmatrao skoro dve hiljade osoba i beležio simptome koje ljudi osećaju isključivo tokom vikenda i godišnjih odmora. Simptomi na koje su se ljudi najčešće žalili su glavobolja, migrena, umor, bol u mišićima i mučnina. Neki su pominjali i simptome koji podsećaju na virusne infekcije. I oni bi se javljali tokom preko deset godina neradnim danima, i nestajali ponedeljkom.

Ljudi su toliko preopterećeni tokom radne nedelje, da kada dođe vreme za odmor nisu u stanju da se opuste, ili, bolje rečeno, kada ne rade, ne znaju šta će sa sobom. Čak i ako ne patimo od bolesti dokolice, sigurno imamo nekoga u okolini ko je akutni slučaj. Koliko često u društvu srećemo ljude koji mogu da pričaju samo o poslu, stalno se žale koliko je naporan i kako ih kolege i šefovi opterećuju, a onda odu na rajsku plažu i ne ispuštaju tu pretrpanu vreću poslovnih problema.

Da se razumemo, sistemu ovo savršeno odgovara. Ništa bolje nego imati pione koji će živeti samo za posao. Ali da li zaista želimo da tako živimo? Da držimo na desktopu kompjutera sliku rajske plaže, a kada jednom skupimo novca i zaista odemo na nju, ne umemo da uživamo? Nije nam potrebna rajska plaža da bismo spoznali umeće dokolice. Potrebno je da izađemo iz čaure u koju nas je društvo stavilo i preuzmemo odgovornost za sebe. Jer sve ono čime nas poredak naizgled ušuškava, zapravo gradi naše okove. Zato moramo sami postati svesni problema i poraditi na rešenju.

Prvi korak je da u svoj život vratimo instituciju dokolice – vremena samo za nas, kada praznimo um od zamršenih misli i ne osećamo grižu savesti što ništa ne radimo. Kada podignemo noge na tabure, skuvamo kaficu i samo bitišemo. Naši stari su to umeli. A mi smo tu tradiciju izgubili nakon što nas je samlela mašina kapitalizma. Zato – vratimo vreme za predah. Istinski predah. Bez kancelarije, fabrike, šefa i problematičnog kolege. Kada to uspemo, sigurno je da ćemo biti crne ovce, ali bićemo slobodne ovce.

Jer, kao što rekoše junaci s početka priče,  ’Mrzeće te zato što si drugačiji i ne živiš u skladu sa društvenim normama, ali duboko u duši će ti zavideti što nemaju hrabrosti da budu kao ti.’

Briga i zebnja, naši naporni pratioci

Zid ruši vlaga, a čoveka briga. Narodna poslovica.

Bogati, siromašni, zdravi, bolesni, beloputi, tamnoputi, koliko god bili različiti, u jednom smo svi jednaki: budućnost nam je svima neizvesna. Svako od nas živi s teretom da nikada zasigurno ne zna šta nosi sledeći trenutak, i da li će ga uopšte doživeti. Naš podsvesni mehanizam da se odbranimo od neizvesnosti i da se postaramo da budući događaji imaju pozitivan ishod je briga. Ako već ne možemo da predvidimo budućnost, možemo da je po hiljadu puta ’prežvaćemo’ u svojoj glavi i zamislimo sve moguće i nemoguće scenarije. Najveći apsurd je da se većina stvari oko kojih brinemo nikada ni ne dogodi. Ali svaki put kada se brinemo i ništa loše se ne desi, u našem umu se podsvesno pravi veza između brige i sprečavanja nesrećnog sleda događaja.

Briga je naš način da podsvesno sprečimo razočaranje. Tu je i element sujeverja koji nas navodi da pomislimo da ako prestanemo da brinemo, možemo prizvati nesreću. Briga ima i socijalni element: često pokazujemo da nam je do nekoga stalo tako što brinemo. Međutim, iracionalna i preterana briga onemogućava nam da se pravilno skoncentrišemo na realnost i bistro razmišljamo. I tako, staranje da budući događaji budu dobri može upravo izazvati suprotan efekat.

Jedno je sigurno: preterana briga izaziva stres koji ostavlja negativnog traga kako na naše mentalno, tako i fizičko zdravlje. Napetost, nesanica, umor, neraspoloženje, nervoza, nemogućnost koncentracije, samo su neke od posledica konstantne strepnje. Osobe koje su ’hronično zabrinute’ obično su izložene domino efektu kada jedna nerealna briga okine čitav niz anksioznosti koji vodi u strah i paniku. Hronična zabrinutost može uticati na naš apetit, životne navike, međuljudske odnose i posao. Obično su osobe koje brinu više od proseka i sklonije da olakšanje traže u nezdravim navikama, kao što su pušenje, prejedanje, alkohol ili droga. Preterana briga može negativno uticati i na nama bliske osobe, naročito na decu.

Stres u našem telu automatski aktivira alarm da smo u opasnosti, takozvanu reakciju ’borba-beg’. U telu se luče hormoni koji ubrzavaju disanje, srčani ritam, izazivaju napetost mišića – dakle isti efekti kao kada smo stvarno u opasnosti i pripremamo se na borbu ili beg. Ova reakcija je prirodna i u realnim opasnim situacijama pomaže nam da preživimo. Ali kada realna opasnost ne postoji, već se reakcija okida zbog izmišljene, nestvarne situacije, naročito kada se to dešava često, onda govorimo o hroničnom stresu koji je veoma štetan. Negativni stres može dovesti do anksioznosti, osećanja konstantne strepnje i zebnje, depresije, sindroma sagorevanja, osećaja nesigurnosti i neadekvatnosti, nedostatka koncentracije za osnovne životne radnje i poslove, osećaja besa prema drugima ali i prema sebi i ekstremnih napada panike. Za razliku od naših predaka koji su imali prirodne mehanizme da smanje nivo stresa nakon što ih pojuri vuk ili medved, mi ni ne stižemo da uživamo u izlasku ili zalasku sunca, šetnji po šumi, zvezdanom nebu ili šumu potoka.

Istraživanja pokazuju da se muškarci više brinu zbog situacija na poslu koje ne mogu da kontrolišu, dok se žene više brinu zbog porodice i partnerskih odnosa. Ipak, nije sve tako crno. Postoji i pozitivna strana brige: ona nam može pomoći da bolje sagledamo prioritete, da imamo analitički pristup problemu (naravno, ukoliko on zaista postoji), a najveća prednost brige je kad je u pitanju naše zdravlje. Zdrava zabrinutost će nas navesti da češće odemo na preglede, da se zdravije hranimo i više krećemo.

Jedan od najgorih načina da umirimo nečiju zebnju je da kažemo ’Ne brini!’. Takav komentar može samo da stvori otpor i ljutnju, sasvim opravdano, jer nismo pokazali dovoljno saosećanja. Prilikom umirivanja zabrinute ili ljute osobe najbitnije je da prvo pokažemo empatiju. ’Vidim da mnogo brineš, verujem da ti je mnogo teško. Plašim se da ćeš se razboleti od brige. Kolika je mogućnost da će se desiti najgore? Da li je moguće da se uopšte neće ni dogoditi?’ – ovo su neke konstantacije i pitanja koja možemo postaviti osobama koje su nam bliske a vidimo da previše brinu. A možemo ih postaviti i sebi. Samoanaliza je uvek prvi korak u rešavanju problema.

Nikada ne znamo šta nosi dan, šta nosi noć. Ali u tome i jeste lepota življenja. Da je sve izvesno i jasno, život bi u potpunosti izgubio draž. Kada malo analiziramo prošlost, možemo lako uočiti da se život stara da nam podari svega u jednakoj meri, kao i da su nam neki događaji koje smo u prvom trenutku shvatili tragično, doneli veliki pozitivan preokret. Život zna i kad mi ne znamo.