Nesvesni taoci najbližih

Stokholm, poznat i kao „Venecija severa“, glavni je grad Švedske, sedište ustanove koja dodeljuje Nobelovu nagradu, muzeja pop benda Abba, dok je Švedska čuvena i kao zemlja Pipi Duge Čarape, nameštaja IKEA, ćufti i najdugovečnijih ljudi u Evropi. Ali još jedan događaj iz 1973. proslavio je Stokholm, naročito u kriminološko-psihijatrijskim krugovima.

Upravo u ovom gradu 23. avgusta 1973. došlo je do čuvene pljačke banke Sveriges Kreditbank na trgu Normalmstorg koja nije išla baš onako kako su se lopovi ponadali. U očaju su zadržali četiri radnika banke kao taoce i sa njima u trezoru proveli šest dana. Bio je to ujedno i prvi kriminalni poduhvat kog je uživo prenosila švedska televizija.

Otmičari, srećom, nisu fizički povredili taoce, ali došlo je do veoma interesantne situacije koja je ušla u anale ne samo kriminala, već i psihologije. Kada su, nakon šest dana, taoci oslobođeni a otmičari uhapšeni, ispostavilo se da su se žrtve emotivno vezale za svoje tamničare, identifikovale se s njima, opravdavale ih, neke čak razvile i romantična osećanja prema njima, i odbijale da svedoče protiv njih i sarađuju s policijom.

Kriminolog i psihijatar Nils Bejerot je ovu pojavu nazvao stokholmski sindrom, i taj pojam se potom čvrsto ukorenio u „nauci o duši“. Stokholmski sindrom definiše se kao „psihička reakcija kada žrtva počne da se blisko identifikuje sa svojim nasilnikom, sa njegovim stavovima i zahtevima“, ili jednostavno rečeno, žrtvi je mozak do te mere ispran da svog nasilnika počne da posmatra blagonaklono, čak s ljubavlju. Psiholozi ovu pojavu objašnjavaju kao poseban mehanizam preživljavanja u situacijama kada je žrtvi ugrožena gola egzistencija. Nemoćna žrtva će svoj teški psihički položaj olakšati tako što će u ličnosti i ponašanju agresora pronaći pozitivne strane i njih se grčevito držati, zanemarujući one negativne, pa i zverske osobine. Što je zatočeništvo duže, to će se ovaj sindrom produbljivati do te mere da može prerasti i u „ljubav“.

Ali on ne postoji samo u opsadi banke: stokholmski sindrom je svuda oko nas. Penzioner koji jedva preživljava od svoje penzije ali glorifikuje totalitarnu vlast i drži sliku voljenog vođe na zidu svog skromnog stana, iako je i više nego jasno da baš taj ugnjetava celu naciju, komšinica koju često viđamo s modricama i čujemo neprijatne zvuke koji dolaze iz njenog stana ali koja ima samo reči hvale za svog muža alkoholičara a njegovo nasilje opravdava ubeđenjem da ga je sama zaslužila, osoba koja je već odavno u godinama kada bi trebalo da počne samostalni život ali je „zatočenik“ sebičnih roditelja čije konstantne sulude zahteve naivno opravdava i daje sve od sebe da im odmah udovolji, majka koja za svog sina uporno govori da je „dobro dete“, iako se on otvoreno bavi ozbiljnim kriminalom i redovno je fizički i psihički maltretira… Primere stokholmskog sindroma moguće je naći u svim sferama života: u ekonomiji, politici, državi, ratovima, porodici, zdravstvu, religiji… On može zaposesti ne samo pojedinca već i celo društvo ili kolektiv, pa će mazohistička većina koja uporno opravdava i obožava sadističkog vođu, spremno utapati svakoga ko se usudi da uzvikne da je „car go“.

Često čujemo da sve kreće od porodice, i zaista, ako se unutar te najosnovnije društvene zajednice dogodi da žrtva štiti svog tiranina, taj fenomen će se sigurno proširiti i na ostale sfere njenog postojanja. Ljudi sa strane će lako primetiti istinu, ali žrtva nje uopšte nije svesna. Ona se grčevito drži svog zaštitnog mehanizma i troši najveći deo energije pokušavajući da saoseća sa svojim zlotvorom. Povremene „mrvice“ dobrote koje zlotvor štedro daje žrtvi hrane njena uverenja i cementiraju povezanost. Iluzija racionalnog koju sama stvara, drži žrtvu u kavezu, iako su njegova vrata širom otvorena. Stokholmski sindrom perfidno stvara naučenu bespomoćnost koja žrtvu još čvršće drži vezanu za nasilnika i sistematski joj ubija intuiciju, pa tako ona postaje lojalnija njemu nego sebi.

Kada se žrtva stokholmskog sindroma direktno suoči s istinom, obavezno će je negirati i postati defanzivna. Zato je uzaludno davati joj savete, već je neophodno ohrabriti je da sama donosi odluke. Put osvešćenja je dug i bolan i zahteva uporan rad i trud. A prepoznavanje problema predstavlja prvi korak.

A kad je samopouzdanje i vera u sebe u pitanju, setimo se šta je rekla ta čuvena Šveđanka, Pipi Duga Čarapa:

„Nisam to nikad probala, pa mislim da ću definitivno uspeti.“