Trikovi našeg drugog mozga

Došli smo u goste, vreme je ručka i jela se nižu na trpezi. Kada smo prijatno siti s užasom shvatamo da je to bilo tek predjelo i da glavno jelo tek sledi. Gde da odbijemo, uvrediće se tetka. Dok nam se sarma i pečenje jedva smeštaju u želudac, imamo osećaj da ćemo pući. Ali nakon kratke pauze stižu slatkiši. Ne zna se koji je lepši i pitamo se da li da ih samo privijemo na gladne oči ili da rizikujemo i pojedemo kolač ili parčence torte, pa kud puklo da puklo. I, gle čuda, i to je stalo. Ne samo to, nego sad osećamo olakšanje. Šta više, apetit nam raste! Bar na kratko.

Ova pojava ima svoj naučni naziv: „dezertni želudac“. Osim što anticipacija prijatnosti koju hrana izaziva može da nam prevari hipotalamus u kom se nalazi centar za sitost, i probudi nam iracionalni osećaj gladi, osećaj sitosti povezan je i sa anatomijom našeg želuca, odnosno porasta pritiska u njemu koji mozgu signalizira da smo uneli dovoljno hrane. Želudac se prilikom uzimanja obroka, u normalnim okolnostima opušta kako bi omogućio unos do 400 ml hrane bez povećanja pritiska. To je takozvani „refleks akomodacije“ koji su 1911. godine opisali naučnici Kanon i Lib, a koji podrazumeva širenje gornjeg dela ovog organa (fundusa i korpusa) tokom obroka, i prijatnog osećaja sitosti nakon što pojedemo hranu. Kada smo pod stresom (koji je glavni okidač upala) ovaj refleks bukvalno menja anatomiju želuca, pa se umesto gornjeg dela širi donji, antrum, pritisak u želucu raste što nam daje neprijatan osećaj prejedenosti, čak i kad unesemo malo hrane. Međutim, kada pojedemo slatkiš, glukoza ima moć da stimuliše refleks akomodacije, pritisak u želucu pada i iznenada imamo osećaj da možemo jesti još, bez onog neprijatnog osećaja težine.

Ilustracija Norveškog udruženja lekara, Tidsskr Nor Legeforen

Posrednik u ovom procesu je nerv vagus, živac lutalac, koji izlazi iz moždanog stabla i pokriva svojim granama veliku površinu, spajajući skoro sve unutrašnje organe, uključujući i digestivni sistem. Vagus je taj koji nam daje onaj „osećaj u stomaku“ odnosno instinkt da nešto uradimo podsvesno, bez razmišljanja, što se kasnije ispostavi kao dobra odluka. Zbog njega se stomak često zove našim „drugim mozgom“. Nije ni čudo, jer su naši organi za varenje pomoću vagusa zaista povezani s mozgom, i ta „razmena informacija“ ide dvosmerno, pa tako mozak dobija informacije o dešavanjima u unutrašnjim organima, ali i naš stomak reaguje na emocije i psihološke nadražaje koji dolaze „odozgo“. Upravo zato kada smo nervozni ili imamo tremu moramo da otrčimo do toaleta ili osećamo bol u želucu.

Na osnovu svega ovde izloženog, mogli bismo zaključiti da rešenje svih naših problema leži u slatkišima. Unesemo šećer, želudac se opusti, i eto osećaja prijatnosti. Da, glukoza će poslati našem mozgu poruku da opusti mišiće želuca, ali „dezertni želudac“ je ništa drugo do prevara – ovim trikom ćemo zavarati sopstveni osećaj sitosti. Međutim, otkud nam uopšte ideja da nakon obilnog obroka sad jedemo i slatkiše? To je nešto čemu nas je naučilo vreme izobilja: naime, kada unosimo hranu sličnog ukusa, naši senzori se zasite, ili bolje rečeno, počnu da se dosađuju. Ako gastronomsku monotoniju razbijemo nekim drugačijim ukusom, na primer slatkim nakon više slanih ili kiselih porcija, čula će nam se probuditi i osećaj prijatnosti će se vratiti na velika vrata. I onda ćemo moći opet da navalimo na slano.

Sve bi bilo u redu kada bismo samo okusili jedan zalogaj dezerta – želudac bi se zahvaljujući glukozi opustio, i one sarme i pečenje nas ne bi toliko pritiskali. Ali oči su nam velike i kako ne progutati celo parče tetkine torte? Ako pritom živimo s dotičnom tetkom (ili ako smo mi ta tetka) i svakog dana imamo pristup gurmanlucima, eto idealnog tla za poremećaje varenja, gorušicu, nadutost, insulinsku rezistenciju i – svi već znamo – gojaznost.

Umesto da sami varamo svoj organizam zarad kratkotrajnog užitka, mnogo je bolje da živimo u skladu s njim. I da čuvamo svoj vagus, jer dokazano je da kada on pravilno radi, nema mesta za upale i oboljenja koja one izazivaju. Zato, pored umerenosti u jelu i piću, vredi da obratimo pažnju i na disanje, jer kontrolisanim, abdominalnim disanjem možemo stimulisati vagus, smanjiti stres i uticati na sveopštu dobrobit i harmoniju tela i psihe.

A kad baš moramo kod tetke na ručak, možemo sa sobom poneti Equigal. Pet lekovitih biljaka u ovom potpuno prirodnom preparatu pospešiće varenje, smanjiti osećaj nadutosti, stvaranje gasova i zastoj žuči. Redovnom upotrebom Equigal utiče ne samo na smanjenje masnih naslaga i celulita, već i nekontrolisanog osećaja gladi. I tetka zadovoljna, i kilogrami na broju!